أَخْبَرَنَا عَبْدَةُ بْنُ عَبْدِ الرَّحِيمِ، قَالَ حَدَّثَنَا ابْنُ شُمَيْلٍ، قَالَ حَدَّثَنَا كَثِيرُ بْنُ قَارَوَنْدَا، قَالَ سَأَلْنَا سَالِمَ بْنَ عَبْدِ اللَّهِ عَنِ الصَّلاَةِ، فِي السَّفَرِ فَقُلْنَا أَكَانَ عَبْدُ اللَّهِ يَجْمَعُ بَيْنَ شَىْءٍ مِنَ الصَّلَوَاتِ فِي السَّفَرِ فَقَالَ لاَ إِلاَّ بِجَمْعٍ ثُمَّ أَتَيْتُهُ فَقَالَ كَانَتْ عِنْدَهُ صَفِيَّةُ فَأَرْسَلَتْ إِلَيْهِ أَنِّي فِي آخِرِ يَوْمٍ مِنَ الدُّنْيَا وَأَوَّلِ يَوْمٍ مِنَ الآخِرَةِ . فَرَكِبَ وَأَنَا مَعَهُ فَأَسْرَعَ السَّيْرَ حَتَّى حَانَتِ الصَّلاَةُ فَقَالَ لَهُ الْمُؤَذِّنُ الصَّلاَةَ يَا أَبَا عَبْدِ الرَّحْمَنِ . فَسَارَ حَتَّى إِذَا كَانَ بَيْنَ الصَّلاَتَيْنِ نَزَلَ فَقَالَ لِلْمُؤَذِّنِ أَقِمْ فَإِذَا سَلَّمْتُ مِنَ الظُّهْرِ فَأَقِمْ مَكَانَكَ . فَأَقَامَ فَصَلَّى الظُّهْرَ رَكْعَتَيْنِ ثُمَّ سَلَّمَ ثُمَّ أَقَامَ مَكَانَهُ فَصَلَّى الْعَصْرَ رَكْعَتَيْنِ ثُمَّ رَكِبَ فَأَسْرَعَ السَّيْرَ حَتَّى غَابَتِ الشَّمْسُ فَقَالَ لَهُ الْمُؤَذِّنُ الصَّلاَةَ يَا أَبَا عَبْدِ الرَّحْمَنِ . فَقَالَ كَفِعْلِكَ الأَوَّلِ . فَسَارَ حَتَّى إِذَا اشْتَبَكَتِ النُّجُومُ نَزَلَ فَقَالَ أَقِمْ فَإِذَا سَلَّمْتُ فَأَقِمْ . فَصَلَّى الْمَغْرِبَ ثَلاَثًا ثُمَّ أَقَامَ مَكَانَهُ فَصَلَّى الْعِشَاءَ الآخِرَةَ ثُمَّ سَلَّمَ وَاحِدَةً تِلْقَاءَ وَجْهِهِ ثُمَّ قَالَ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " إِذَا حَضَرَ أَحَدَكُمْ أَمْرٌ يَخْشَى فَوْتَهُ فَلْيُصَلِّ هَذِهِ الصَّلاَةَ " .
Бизга Абда ибн Абдурраҳим хабар берди, у деди: бизга Ибн Шумайл ривоят қилди, у деди: бизга Касир ибн Қоравандо ривоят қилди, у деди: Биз Солим ибн Абдуллаҳдан сафардаги намоз ҳақида сўраб: «Абдуллаҳ сафарда намозлардан бирор нарсани жамлаб ўқирмиди?» дедик. У: «Йўқ, фақат Жамъда (Муздалифада),» деди. Сўнг мен унинг олдига келдим, шунда у деди: «Сафийя унинг (Абдуллаҳнинг) никоҳида эди. У Абдуллаҳга: «Мен дунёнинг охирги ва охиратнинг биринчи кунидаман,» деб хабар юборди. Шунда у (Абдуллаҳ) уловга минди, мен ҳам у билан бирга эдим. У сафарни тезлатди, ҳатто намоз вақти етди. Муаззин унга: «Намоз, эй Абу Абдурраҳмон!» деди. У эса юришда давом этди, ҳатто икки намоз оралиғига етганда тушиб, муаззинга: «Иқомат айт; мен Зуҳрдан салом берганимда, жойингда туриб (яна) иқомат айт,» деди. Шунда у иқомат айтди, у (Абдуллаҳ) Зуҳрни икки ракаат ўқиб салом берди, сўнг жойида туриб иқомат айтди ва Асрни икки ракаат ўқиди. Сўнг уловга миниб сафарни тезлатди, ҳатто қуёш ботди. Муаззин унга: «Намоз, эй Абу Абдурраҳмон!» деди. У: «Аввалги қилганингдек (қил),» деди. Сўнг юришда давом этди, ҳатто юлдузлар бир-бирига қовушиб (кўриниб) қолганида тушиб: «Иқомат айт; мен салом берганимда, (яна) иқомат айт,» деди. Шунда у Мағрибни уч (ракаат) ўқиди, сўнг жойида туриб иқомат айтди ва кейинги (намоз) Хуфтонни ўқиди, сўнг юзи қаршисига бир марта салом берди. Кейин деди: «Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Бирингизга қўлдан бой беришидан қўрқадиган бир иш юз берса, у шу намозни (шу тарзда) ўқисин,» дедилар.»