حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ عَبْدِ الرَّحْمَنِ، أَخْبَرَنَا يَزِيدُ بْنُ هَارُونَ، أَخْبَرَنَا قَيْسُ بْنُ الرَّبِيعِ، عَنْ عُثْمَانَ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ مَوْهَبٍ، عَنْ مُوسَى بْنِ طَلْحَةَ، عَنْ أَبِي الْيَسَرِ، قَالَ أَتَتْنِي امْرَأَةٌ تَبْتَاعُ تَمْرًا فَقُلْتُ إِنَّ فِي الْبَيْتِ تَمْرًا أَطْيَبَ مِنْهُ . فَدَخَلَتْ مَعِي فِي الْبَيْتِ فَأَهْوَيْتُ إِلَيْهَا فَقَبَّلْتُهَا فَأَتَيْتُ أَبَا بَكْرٍ فَذَكَرْتُ ذَلِكَ لَهُ قَالَ اسْتُرْ عَلَى نَفْسِكَ وَتُبْ وَلاَ تُخْبِرْ أَحَدًا . فَلَمْ أَصْبِرْ فَأَتَيْتُ عُمَرَ فَذَكَرْتُ ذَلِكَ لَهُ فَقَالَ اسْتُرْ عَلَى نَفْسِكَ وَتُبْ وَلاَ تُخْبِرْ أَحَدًا . فَلَمْ أَصْبِرْ فَأَتَيْتُ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَذَكَرْتُ ذَلِكَ لَهُ . فَقَالَ لَهُ " أَخَلَفْتَ غَازِيًا فِي سَبِيلِ اللَّهِ فِي أَهْلِهِ بِمِثْلِ هَذَا " . حَتَّى تَمَنَّى أَنَّهُ لَمْ يَكُنْ أَسْلَمَ إِلاَّ تِلْكَ السَّاعَةَ حَتَّى ظَنَّ أَنَّهُ مِنْ أَهْلِ النَّارِ . قَالَ وَأَطْرَقَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم طَوِيلاً حَتَّى أَوْحَى اللَّهُ إِلَيْهِ : (أَقِمِ الصَّلاَةَ طَرَفَىِ النَّهَارِ وَزُلَفًا مِنَ اللَّيْلِ ) إِلَى قَوْلِهِ : (ذِكْرَى لِلذَّاكِرِينَ ) . قَالَ أَبُو الْيَسَرِ فَأَتَيْتُهُ فَقَرَأَهَا عَلَىَّ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ أَصْحَابُهُ يَا رَسُولَ اللَّهِ أَلِهَذَا خَاصَّةً أَمْ لِلنَّاسِ عَامَّةً قَالَ " بَلْ لِلنَّاسِ عَامَّةً " . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ غَرِيبٌ . وَقَيْسُ بْنُ الرَّبِيعِ ضَعَّفَهُ وَكِيعٌ وَغَيْرُهُ وَأَبُو الْيَسَرِ هُوَ كَعْبُ بْنُ عَمْرٍو . قَالَ وَرَوَى شَرِيكٌ عَنْ عُثْمَانَ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ هَذَا الْحَدِيثَ مِثْلَ رِوَايَةِ قَيْسِ بْنِ الرَّبِيعِ . قَالَ وَفِي الْبَابِ عَنْ أَبِي أُمَامَةَ وَوَاثِلَةَ بْنِ الأَسْقَعِ وَأَنَسِ بْنِ مَالِكٍ .
Бизга Абдуллаҳ ибн Абдурраҳмон ривоят қилди, у деди: бизга Язид ибн Ҳорун хабар берди, у деди: бизга Қайс ибн ар-Рабиъ хабар берди, Усмон ибн Абдуллаҳ ибн Мавҳабдан, у Мусо ибн Талҳадан, у Абул-Ясардан (ривоят қилдики), у деди: «Менга бир аёл хурмо сотиб олгани келди. Мен: «Уйда бундан яхшироқ хурмо бор,» дедим. У мен билан уйга кирди. Мен унга мойил бўлиб, уни ўпдим. Сўнг Абу Бакр ҳузурига келиб, буни унга айтдим. У: «Ўзингни ўзинг яшир, тавба қил ва ҳеч кимга айтма,» деди. Мен сабр қилолмадим, Умар ҳузурига келиб, буни унга айтдим. У: «Ўзингни ўзинг яшир, тавба қил ва ҳеч кимга айтма,» деди. Мен сабр қилолмадим, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) ҳузурига келиб, буни унга айтдим.» Шунда у (Расулуллаҳ) унга: «Аллаҳ йўлида жиҳод қилаётган ғозийнинг аҳли (оиласи)да унинг ортидан мана шундай (иш) қилдингми?» дедилар. То у ўша соатдан бошқа пайтда Исломни қабул қилмаган бўлишини орзу қилгунча, ҳатто ўзини дўзах аҳлидан деб гумон қилгунча. (Рови) деди: «Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) узоқ вақт бошларини қуйи солиб турдилар, то Аллаҳ унга: «Намозни кундузнинг икки томонида ва кечанинг (кундузга) яқин соатларида тўкис адо эт!» — «эсловчилар учун бир эслатмадир» (Ҳуд сураси, 114) сўзига қадар ваҳий қилгунча.» Абул-Ясар деди: «Мен у (Расулуллаҳ) ҳузурларига келдим, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) уни менга ўқиб бердилар. Саҳобалари: «Эй Аллаҳнинг Расули, бу унга хосми ёки умуман одамлар учунми?» дедилар. У: «Балки умуман одамлар учундир,» дедилар.» Абу Исо деди: «Бу ҳадис ҳасан саҳиҳ ғарибдир. Қайс ибн ар-Рабиъни Вакииъ ва бошқалар заиф (деб) ҳисоблаганлар. Абул-Ясар — у Каъб ибн Амрдир.» (У) деди: «Шарик бу ҳадисни Усмон ибн Абдуллаҳдан Қайс ибн ар-Рабиънинг ривоятига ўхшаш ривоят қилди.» Ва деди: «Бу бобда Абу Умома, Восила ибн ал-Асқаъ ва Анас ибн Моликдан (ҳам ривоят бор).»