حَدَّثَنَا مَحْمُودُ بْنُ غَيْلاَنَ، حَدَّثَنَا أَبُو دَاوُدَ، وَيَزِيدُ بْنُ هَارُونَ، وَأَبُو الْوَلِيدِ، وَاللَّفْظُ، لَفْظُ يَزِيدَ وَالْمَعْنَى وَاحِدٌ عَنْ شُعْبَةَ، عَنْ عَمْرِو بْنِ مُرَّةَ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ سَلِمَةَ، عَنْ صَفْوَانَ بْنِ عَسَّالٍ الْمُرَادِيِّ، أَنَّ يَهُودِيَّيْنِ، قَالَ أَحَدُهُمَا لِصَاحِبِهِ اذْهَبْ بِنَا إِلَى هَذَا النَّبِيِّ نَسْأَلُهُ فَقَالَ لاَ تَقُلْ لَهُ نَبِيٌّ فَإِنَّهُ إِنْ سَمِعَنَا نَقُولُ نَبِيٌّ كَانَتْ لَهُ أَرْبَعَةُ أَعْيُنٍ فَأَتَيَا النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم فَسَأَلاَهُ عَنْ قَوْلِ اللَّهِ عَزَّ وَجَلَّ : ( وَلَقَدْ آتَيْنَا مُوسَى تِسْعَ آيَاتٍ بَيِّنَاتٍ ) فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " لاَ تُشْرِكُوا بِاللَّهِ شَيْئًا وَلاَ تَزْنُوا وَلاَ تَقْتُلُوا النَّفْسَ الَّتِي حَرَّمَ اللَّهُ إِلاَّ بِالْحَقِّ وَلاَ تَسْرِقُوا وَلاَ تَسْحَرُوا وَلاَ تَمْشُوا بِبَرِيءٍ إِلَى سُلْطَانٍ فَيَقْتُلَهُ وَلاَ تَأْكُلُوا الرِّبَا وَلاَ تَقْذِفُوا مُحْصَنَةً وَلاَ تَفِرُّوا مِنَ الزَّحْفِ شَكَّ شُعْبَةُ وَعَلَيْكُمُ الْيَهُودَ خَاصَّةً أَنْ لاَ تَعْدُوا فِي السَّبْتِ " . فَقَبَّلاَ يَدَيْهِ وَرِجْلَيْهِ وَقَالاَ نَشْهَدُ أَنَّكَ نَبِيٌّ . قَالَ " فَمَا يَمْنَعُكُمَا أَنْ تُسْلِمَا " . قَالاَ إِنَّ دَاوُدَ دَعَا اللَّهَ أَنْ لاَ يَزَالَ فِي ذُرِّيَّتِهِ نَبِيٌّ وَإِنَّا نَخَافُ إِنْ أَسْلَمْنَا أَنْ تَقْتُلَنَا الْيَهُودُ . قَالَ هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ .
Бизга Маҳмуд ибн Ғайлон ривоят қилди, бизга Абу Довуд, Язид ибн Ҳорун ва Абул-Валид ривоят қилдилар — лафз Язиддан, маъно эса бир хил — Шуъбадан, у Амр ибн Муррадан, у Абдуллаҳ ибн Салимадан, у Сафвон ибн Ассол ал-Муродийдан (ривоят қилдики), икки яҳудий (бор эди), улардан бири шеригига: «Юр, мана шу Набийнинг олдига борамиз, ундан сўраймиз,» деди. (Бошқаси) деди: «Унга «Набий» дема, агар у бизнинг «Набий» деганимизни эшитса, тўрт кўзи (севинчи) бўлиб қолади.» Сўнг улар Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг олдига келдилар ва ундан Аллаҳ азза ва жалланинг: «Дарҳақиқат, Биз Мусога тўққизта равшан оят (мўжиза) бердик» (Исро сураси, 101) сўзи ҳақида сўрашди. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) дедилар: «Аллаҳга ҳеч нарсани шерик қилманглар, зино қилманглар, Аллаҳ ҳаром қилган жонни ҳақсиз ўлдирманглар, ўғирлик қилманглар, сеҳр қилманглар, бегуноҳ кишини ўлдирилиши учун ҳукмдорга етказиб борманглар, рибо (судхўрлик) еманглар, покиза аёлга туҳмат қилманглар ва жангдан қочманглар» — Шуъба шубҳа қилди — «ва хусусан сизлар яҳудийларга шанба куни ҳаддан ошмаслик (керакдир).» Шунда иккови у зотнинг қўллари ва оёқларини ўпдилар ва: «Биз гувоҳлик берамизки, сен Набийсан,» дедилар. У: «Унда сизларни Исломга киришдан нима тўсиб турибди?» дедилар. Иккови: «Довуд Аллаҳга унинг зурриётидан Набий узилмаслигини сўраб дуо қилган эди, биз Исломга кирсак яҳудийлар бизни ўлдиришидан қўрқамиз,» дедилар. (Абу Исо) деди: бу ҳадис ҳасан саҳиҳдир.