حَدَّثَنَا مُجَاهِدُ بْنُ مُوسَى، - بَغْدَادِيٌّ - وَالْفَضْلُ بْنُ سَهْلٍ الأَعْرَجُ بَغْدَادِيٌّ وَغَيْرُ وَاحِدٍ قَالُوا حَدَّثَنَا عَبْدُ الرَّحْمَنِ بْنُ غَزْوَانَ أَبُو نُوحٍ، حَدَّثَنَا لَيْثُ بْنُ سَعْدٍ، عَنْ مَالِكِ بْنِ أَنَسٍ، عَنِ الزُّهْرِيِّ، عَنْ عُرْوَةَ، عَنْ عَائِشَةَ، أَنَّ رَجُلاً، قَعَدَ بَيْنَ يَدَىِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ يَا رَسُولَ اللَّهِ إِنَّ لِي مَمْلُوكَيْنِ يُكْذِبُونَنِي وَيَخُونُونَنِي وَيَعْصُونَنِي وَأَشْتُمُهُمْ وَأَضْرِبُهُمْ فَكَيْفَ أَنَا مِنْهُمْ قَالَ " يُحْسَبُ مَا خَانُوكَ وَعَصَوْكَ وَكَذَبُوكَ وَعِقَابُكَ إِيَّاهُمْ فَإِنْ كَانَ عِقَابُكَ إِيَّاهُمْ بِقَدْرِ ذُنُوبِهِمْ كَانَ كَفَافًا لاَ لَكَ وَلاَ عَلَيْكَ وَإِنْ كَانَ عِقَابُكَ إِيَّاهُمْ دُونَ ذُنُوبِهِمْ كَانَ فَضْلاً لَكَ وَإِنْ كَانَ عِقَابُكَ إِيَّاهُمْ فَوْقَ ذُنُوبِهِمُ اقْتُصَّ لَهُمْ مِنْكَ الْفَضْلُ " . قَالَ فَتَنَحَّى الرَّجُلُ فَجَعَلَ يَبْكِي وَيَهْتِفُ فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " أَمَا تَقْرَأُ كِتَابَ اللَّهِ : ( ونَضَعُ الْمَوَازِينَ الْقِسْطَ لِيَوْمِ الْقِيَامَةِ فَلاَ تُظْلَمُ نَفْسٌ شَيْئًا وَإِنْ كَانَ مِثْقَالَ ) الآيَةَ . فَقَالَ الرَّجُلُ وَاللَّهِ يَا رَسُولَ اللَّهِ مَا أَجِدُ لِي وَلِهَؤُلاَءِ شَيْئًا خَيْرًا مِنْ مُفَارَقَتِهِمْ أُشْهِدُكُمْ أَنَّهُمْ أَحْرَارٌ كُلَّهُمْ " . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ غَرِيبٌ لاَ نَعْرِفُهُ إِلاَّ مِنْ حَدِيثِ عَبْدِ الرَّحْمَنِ بْنِ غَزْوَانَ وَقَدْ رَوَى أَحْمَدُ بْنُ حَنْبَلٍ عَنْ عَبْدِ الرَّحْمَنِ بْنِ غَزْوَانَ هَذَا الْحَدِيثَ .
Бизга Мужоҳид ибн Мусо — бағдодлик — ва ал-Фазл ибн Саҳл ал-Аъраж — бағдодлик — ва бошқа бир неча киши ривоят қилдилар, улар дедилар: бизга Абдурраҳмон ибн Ғазвон Абу Нуҳ ривоят қилди, (у деди:) бизга Лайс ибн Саъд ривоят қилди, у Молик ибн Анасдан, у аз-Зуҳрийдан, у Урвадан, у Оишадан (розияллаҳу анҳо) (ривоят қилдики), бир киши Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг ҳузурида ўтириб: «Эй Расулуллаҳ, менинг иккита қулим бор, улар менга ёлғон сўзлайдилар, хиёнат қиладилар, менга осий бўладилар; мен эса уларни сўкаман ва ураман. Улар билан менинг (охиратдаги) ҳолим қандай бўлади?» деди. У: «Уларнинг сенга қилган хиёнати, осийлиги ва ёлғони ҳамда сенинг уларни жазолаганинг ҳисобланади. Агар сенинг уларни жазолаганинг уларнинг гуноҳлари миқдорича бўлса, баравар (қисос) бўлади — на сенинг фойдангга, на зарарингга. Агар сенинг жазолаганинг уларнинг гуноҳларидан камроқ бўлса, бу сенинг фойдангга (ортиқча савоб) бўлади. Агар сенинг жазолаганинг уларнинг гуноҳларидан ортиқ бўлса, улар учун сендан ўша ортиқча (жазо) қасос олинади,» дедилар. (Рови) деди: «Шунда у киши четга ўтиб, йиғлаб фарёд қила бошлади. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): ‹Аллаҳнинг Китобини ўқимайсанми: «Биз Қиёмат куни адолат тарозуларини қўямиз, шунда ҳеч бир жонга зарра миқдорича ҳам зулм қилинмайди...» — оятни (Анбиё сураси, 47),› дедилар. Шунда у киши: ‹Валлаҳи, эй Расулуллаҳ! Мен ўзим ва уларнинг (манфаати) учун улардан ажралишдан кўра яхшироқ нарса топмаяпман. Сизларни гувоҳ қиламанки, уларнинг ҳаммаси озоддир,› деди.» Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ғарибдир, биз уни фақат Абдурраҳмон ибн Ғазвоннинг ҳадисидангина биламиз. Бу ҳадисни Аҳмад ибн Ҳанбал Абдурраҳмон ибн Ғазвондан ривоят қилган.