حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ أَبَانَ، حَدَّثَنَا ابْنُ أَبِي عَدِيٍّ، عَنْ دَاوُدَ بْنِ أَبِي هِنْدٍ، عَنِ الشَّعْبِيِّ، عَنْ مَسْرُوقٍ، عَنْ عَائِشَةَ، رضى الله عنها قَالَتْ لَوْ كَانَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم كَاتِمًا شَيْئًا مِنَ الْوَحْىِ لَكَتَمَ هَذِهِ الآيَةَِ : ( إذْ تَقُولُ لِلَّذِي أَنْعَمَ اللَّهُ عَلَيْهِ وَأَنْعَمْتَ عَلَيْهِ ) الآيَةَ . قَالَ هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ .
Бизга Муҳаммад ибн Абон ривоят қилди, бизга Ибн Абу Адий, Довуд ибн Абу Ҳинддан, у аш-Шаъбийдан, у Масруқдан, у Оиша (розияллаҳу анҳо)дан ривоят қилдики, у деди: «Агар Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) ваҳийдан бирор нарсани яширадиган бўлганларида, мана бу оятни яширган бўлардилар: «Ўша вақтни (эслагил) — сен Аллаҳ неъмат берган ва ўзинг ҳам унга неъмат (инъом) қилган кишига айтар эдинг...» — оят (Аҳзоб сураси, 37).» (Абу Исо Термизий) деди: «Бу ҳадис ҳасан саҳиҳдир.»