حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ مُحَمَّدِ بْنِ مُوسَى، أَخْبَرَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ الْمُبَارَكِ، أَخْبَرَنَا عِكْرِمَةُ بْنُ عَمَّارٍ، حَدَّثَنِي إِسْحَاقُ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ أَبِي طَلْحَةَ، عَنْ أَنَسِ بْنِ مَالِكٍ، أَنَّ أُمَّ سُلَيْمٍ، غَدَتْ عَلَى النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَقَالَتْ عَلِّمْنِي كَلِمَاتٍ أَقُولُهُنَّ فِي صَلاَتِي . فَقَالَ " كَبِّرِي اللَّهَ عَشْرًا وَسَبِّحِي اللَّهَ عَشْرًا وَاحْمَدِيهِ عَشْرًا ثُمَّ سَلِي مَا شِئْتِ يَقُولُ نَعَمْ نَعَمْ " . قَالَ وَفِي الْبَابِ عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ وَعَبْدِ اللَّهِ بْنِ عَمْرٍو وَالْفَضْلِ بْنِ عَبَّاسٍ وَأَبِي رَافِعٍ . قَالَ أَبُو عِيسَى حَدِيثُ أَنَسٍ حَدِيثٌ حَسَنٌ غَرِيبٌ . وَقَدْ رُوِيَ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم غَيْرُ حَدِيثٍ فِي صَلاَةِ التَّسْبِيحِ وَلاَ يَصِحُّ مِنْهُ كَبِيرُ شَيْءٍ . وَقَدْ رَأَى ابْنُ الْمُبَارَكِ وَغَيْرُ وَاحِدٍ مِنْ أَهْلِ الْعِلْمِ صَلاَةَ التَّسْبِيحِ وَذَكَرُوا الْفَضْلَ فِيهِ . حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ عَبْدَةَ حَدَّثَنَا أَبُو وَهْبٍ قَالَ سَأَلْتُ عَبْدَ اللَّهِ بْنَ الْمُبَارَكِ عَنِ الصَّلاَةِ الَّتِي يُسَبَّحُ فِيهَا فَقَالَ يُكَبِّرُ ثُمَّ يَقُولُ سُبْحَانَكَ اللَّهُمَّ وَبِحَمْدِكَ وَتَبَارَكَ اسْمُكَ وَتَعَالَى جَدُّكَ وَلاَ إِلَهَ غَيْرُكَ ثُمَّ يَقُولُ خَمْسَ عَشْرَةَ مَرَّةً سُبْحَانَ اللَّهِ وَالْحَمْدُ لِلَّهِ وَلاَ إِلَهَ إِلاَّ اللَّهُ وَاللَّهُ أَكْبَرُ ثُمَّ يَتَعَوَّذُ وَيَقْرَأُ (بِسمِ الله الرَّحْمَنِ الرَّحِيمِ) وَفَاتِحَةَ الْكِتَابِ وَسُورَةً ثُمَّ يَقُولُ عَشْرَ مَرَّاتٍ سُبْحَانَ اللَّهِ وَالْحَمْدُ لِلَّهِ وَلاَ إِلَهَ إِلاَّ اللَّهُ وَاللَّهُ أَكْبَرُ ثُمَّ يَرْكَعُ فَيَقُولُهَا عَشْرًا . ثُمَّ يَرْفَعُ رَأْسَهُ مِنَ الرُّكُوعِ فَيَقُولُهَا عَشْرًا ثُمَّ يَسْجُدُ فَيَقُولُهَا عَشْرًا ثُمَّ يَرْفَعُ رَأْسَهُ فَيَقُولُهَا عَشْرًا ثُمَّ يَسْجُدُ الثَّانِيَةَ فَيَقُولُهَا عَشْرًا يُصَلِّي أَرْبَعَ رَكَعَاتٍ عَلَى هَذَا فَذَلِكَ خَمْسٌ وَسَبْعُونَ تَسْبِيحَةً فِي كُلِّ رَكْعَةٍ يَبْدَأُ فِي كُلِّ رَكْعَةٍ بِخَمْسَ عَشْرَةَ تَسْبِيحَةً ثُمَّ يَقْرَأُ ثُمَّ يُسَبِّحُ عَشْرًا فَإِنْ صَلَّى لَيْلاً فَأَحَبُّ إِلَىَّ أَنْ يُسَلِّمَ فِي الرَّكْعَتَيْنِ وَإِنْ صَلَّى نَهَارًا فَإِنْ شَاءَ سَلَّمَ وَإِنْ شَاءَ لَمْ يُسَلِّمْ . قَالَ أَبُو وَهْبٍ وَأَخْبَرَنِي عَبْدُ الْعَزِيزِ بْنُ أَبِي رِزْمَةَ عَنْ عَبْدِ اللَّهِ أَنَّهُ قَالَ يَبْدَأُ فِي الرُّكُوعِ بِسُبْحَانَ رَبِّيَ الْعَظِيمِ وَفِي السُّجُودِ بِسُبْحَانَ رَبِّيَ الأَعْلَى ثَلاَثًا ثُمَّ يُسَبِّحُ التَّسْبِيحَاتِ . قَالَ أَحْمَدُ بْنُ عَبْدَةَ وَحَدَّثَنَا وَهْبُ بْنُ زَمْعَةَ قَالَ أَخْبَرَنِي عَبْدُ الْعَزِيزِ وَهُوَ ابْنُ أَبِي رِزْمَةَ قَالَ قُلْتُ لِعَبْدِ اللَّهِ بْنِ الْمُبَارَكِ إِنْ سَهَا فِيهَا يُسَبِّحُ فِي سَجْدَتَىِ السَّهْوِ عَشْرًا عَشْرًا قَالَ لاَ إِنَّمَا هِيَ ثَلاَثُمِائَةِ تَسْبِيحَةٍ .
Бизга Аҳмад ибн Муҳаммад ибн Мусо ривоят қилди, бизга Абдуллаҳ ибнул-Муборак хабар берди, бизга Икрима ибн Аммор хабар берди, менга Ишоқ ибн Абдуллаҳ ибн Абу Талҳа ривоят қилди, Анас ибн Молик (розияллаҳу анҳу)дан (ривоят қилдики), Умму Сулайм Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) ҳузурига эрталаб келди ва: «Менга намозимда айтадиган калималарни ўргатинг,» деди. У: «Аллаҳни ўн марта улуғла (Аллаҳу акбар деб), Аллаҳни ўн марта тасбеҳ айт (субҳаналлаҳ деб) ва Унга ўн марта ҳамд айт (алҳамду лиллаҳ деб), сўнг нимани истасанг, сўра. У (Аллаҳ) «Ҳа, ҳа,» дейди,» дедилар. (Термизий) деди: бу бобда Ибн Аббос, Абдуллаҳ ибн Амр, ал-Фазл ибн Аббос ва Абу Рофиъдан ҳам (ривоят) бор. Абу Исо (Термизий) деди: Анаснинг ҳадиси ҳасан ғарибдир. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан тасбеҳ намози ҳақида бир неча ҳадис ривоят қилинган, аммо ундан катта (саҳиҳ) нарса собит бўлмайди. Ибнул-Муборак ва илм аҳлидан бир нечтаси тасбеҳ намозини (жоиз) кўрганлар ва ундаги фазилатни зикр қилганлар. Бизга Аҳмад ибн Абда ривоят қилди, бизга Абу Ваҳб ривоят қилди, у деди: Абдуллаҳ ибнул-Муборакдан тасбеҳ айтиладиган намоз ҳақида сўрадим. У деди: такбир айтади, сўнг: «Субҳанака-ллаҳумма ва биҳамдика ва табарока-смука ва таоло жаддука ва ла илаҳа ғайрук,» дейди, сўнг ўн беш марта: «Субҳаналлаҳи вал-ҳамду лиллаҳи ва ла илаҳа иллаллаҳу валлаҳу акбар,» дейди, сўнг (шайтондан) паноҳ тилайди ва «Бисмиллаҳир-Раҳмонир-Раҳим»ни, Фотиҳа (су14)сини ва бир сурани ўқийди, сўнг ўн марта: «Субҳаналлаҳи вал-ҳамду лиллаҳи ва ла илаҳа иллаллаҳу валлаҳу акбар,» дейди, сўнг рукуъ қилади ва уни ўн марта айтади, сўнг бошини рукудан кўтаради ва уни ўн марта айтади, сўнг сажда қилади ва уни ўн марта айтади, сўнг бошини кўтаради ва уни ўн марта айтади, сўнг иккинчи саждани қилади ва уни ўн марта айтади. Шу тарзда тўрт ракаат ўқийди. Бу ҳар ракаатда этмиш беш тасбеҳдир. Ҳар ракаатда ўн беш тасбеҳ билан бошлайди, сўнг ўқийди, сўнг ўн марта тасбеҳ айтади. Агар кечаси ўқиса, мен учун икки ракаатда салом бериши ёқимлироқдир; агар кундузи ўқиса, хоҳласа салом беради, хоҳласа бермайди. Абу Ваҳб деди: менга Абдулазиз ибн Абу Ризма Абдуллаҳдан хабар бердики, у: рукуда «Субҳана Раббиял-Азим» билан ва саждада «Субҳана Раббиял-Аъло» билан уч марта бошлайди, сўнг тасбеҳларни айтади, деди. Аҳмад ибн Абда деди: бизга Ваҳб ибн Замъа ривоят қилди, у деди: менга Абдулазиз — у Ибн Абу Ризма — хабар берди, у деди: Абдуллаҳ ибнул-Муборакка: «Агар унда (намозда) саҳв (хато) қилса, саҳв саждаларида ўн мартадан тасбеҳ айтадими?» дедим. У: «Йўқ, у фақат уч юз тасбеҳдир,» деди.