حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ كَثِيرٍ، أَخْبَرَنَا سُفْيَانُ، حَدَّثَنَا الْمُغِيرَةُ بْنُ النُّعْمَانِ، قَالَ حَدَّثَنِي سَعِيدُ بْنُ جُبَيْرٍ، عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ ـ رضى الله عنهما ـ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَ " إِنَّكُمْ مَحْشُورُونَ حُفَاةً عُرَاةً غُرْلاً ـ ثُمَّ قَرَأَ – {كَمَا بَدَأْنَا أَوَّلَ خَلْقٍ نُعِيدُهُ وَعْدًا عَلَيْنَا إِنَّا كُنَّا فَاعِلِينَ} وَأَوَّلُ مَنْ يُكْسَى يَوْمَ الْقِيَامَةِ إِبْرَاهِيمُ، وَإِنَّ أُنَاسًا مِنْ أَصْحَابِي يُؤْخَذُ بِهِمْ ذَاتَ الشِّمَالِ فَأَقُولُ أَصْحَابِي أَصْحَابِي. فَيَقُولُ، إِنَّهُمْ لَمْ يَزَالُوا مُرْتَدِّينَ عَلَى أَعْقَابِهِمْ مُنْذُ فَارَقْتَهُمْ. فَأَقُولُ كَمَا قَالَ الْعَبْدُ الصَّالِحُ {وَكُنْتُ عَلَيْهِمْ شَهِيدًا مَا دُمْتُ فِيهِمْ} إِلَى قَوْلِهِ {الْحَكِيمُ }"
Муҳаммад ибн Касир бизга айтди, Суфён бизга хабар берди, Муғира ибнун-Нуъмон бизга айтди, у деди: Саъид ибн Жубайр менга айтди, Ибн Аббос розияллаҳу анҳумодан, Набий соллаллаҳу алайҳи васалламдан, у деди: «Албатта, сизлар яланг оёқ, яланғоч, суннатсиз (хатна қилинмаган) ҳолда маҳшарга тўпланасизлар», сўнг ўқиди: ‹Биз илк яратишни бошлаганимиз каби, уни (қайтадан) қайтарамиз — бу Бизнинг зиммамиздаги ваъда; албатта, Биз (шуни) қилувчимиз›. «Қиёмат куни энг аввал кийдириладиган (киши) Иброҳимдир. Саҳобаларимдан баъзи кишилар чап томонга (дўзахга) олиб кетилади; мен: ‹Саҳобаларим, саҳобаларим!›, дейман. (Аллаҳ): ‹Албатта, улар сен улардан ажралганингдан бери орқаларига (дин)дан қайтиб кетувчи (муртад) бўлиб келдилар›, дейди. Мен солиҳ банда (Исо) айтгани каби: ‹Мен улар ичида бўлган давримда улар устида гувоҳ эдим...› ‹...Ҳакийм› (сўзи)гача (айтаман)», деди.
حَدَّثَنَا إِسْمَاعِيلُ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ، قَالَ أَخْبَرَنِي أَخِي عَبْدُ الْحَمِيدِ، عَنِ ابْنِ أَبِي ذِئْبٍ، عَنْ سَعِيدٍ الْمَقْبُرِيِّ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ ـ رضى الله عنه ـ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَ " يَلْقَى إِبْرَاهِيمُ أَبَاهُ آزَرَ يَوْمَ الْقِيَامَةِ، وَعَلَى وَجْهِ آزَرَ قَتَرَةٌ وَغَبَرَةٌ، فَيَقُولُ لَهُ إِبْرَاهِيمُ أَلَمْ أَقُلْ لَكَ لاَ تَعْصِنِي فَيَقُولُ أَبُوهُ فَالْيَوْمَ لاَ أَعْصِيكَ. فَيَقُولُ إِبْرَاهِيمُ يَا رَبِّ، إِنَّكَ وَعَدْتَنِي أَنْ لاَ تُخْزِيَنِي يَوْمَ يُبْعَثُونَ، فَأَىُّ خِزْىٍ أَخْزَى مِنْ أَبِي الأَبْعَدِ فَيَقُولُ اللَّهُ تَعَالَى إِنِّي حَرَّمْتُ الْجَنَّةَ عَلَى الْكَافِرِينَ، ثُمَّ يُقَالُ يَا إِبْرَاهِيمُ مَا تَحْتَ رِجْلَيْكَ فَيَنْظُرُ فَإِذَا هُوَ بِذِيخٍ مُلْتَطِخٍ، فَيُؤْخَذُ بِقَوَائِمِهِ فَيُلْقَى فِي النَّارِ ".
Исмоил ибн Абдуллаҳ бизга айтди, у деди: Акам Абдулҳамид менга хабар берди, Ибн Абу Зиъбдан, Саъид Мақбурийдан, Абу Ҳурайра розияллаҳу анҳудан, Набий соллаллаҳу алайҳи васалламдан, у деди: «Иброҳим қиёмат куни отаси Озарни учратади, Озарнинг юзида қорамтир чанг (зулмат) бўлади. Иброҳим унга: ‹Сенга, менга осий бўлма, демаганмидим?!›, дейди. Отаси: ‹Бугун сенга осий бўлмайман›, дейди. Иброҳим: ‹Эй Раббим, Сен менга, улар қайта тирилтирилган куни мени хор қилмаслигингни ваъда қилгандинг; узоқ (раҳматдан йироқ) отамдан кўра кўпроқ қандай хорлик бўлади?!›, дейди. Аллаҳ таоло: ‹Мен жаннатни кофирларга ҳаром қилганман›, дейди. Сўнг: ‹Эй Иброҳим, оёқларинг тагида нима (бор)?›, дейилади. У қараса, бирдан у (отаси) қон-жунга беланган бир кафтор (сиртлон) (қиёфасида); унинг оёқларидан ушлаб, дўзахга ташланади».
حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ سُلَيْمَانَ، قَالَ حَدَّثَنِي ابْنُ وَهْبٍ، قَالَ أَخْبَرَنِي عَمْرٌو، أَنَّ بُكَيْرًا، حَدَّثَهُ عَنْ كُرَيْبٍ، مَوْلَى ابْنِ عَبَّاسٍ عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ ـ رضى الله عنهما ـ قَالَ دَخَلَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم الْبَيْتَ فَوَجَدَ فِيهِ صُورَةَ إِبْرَاهِيمَ وَصُورَةَ مَرْيَمَ فَقَالَ " أَمَا لَهُمْ، فَقَدْ سَمِعُوا أَنَّ الْمَلاَئِكَةَ لاَ تَدْخُلُ بَيْتًا فِيهِ صُورَةٌ، هَذَا إِبْرَاهِيمُ مُصَوَّرٌ فَمَا لَهُ يَسْتَقْسِمُ ".
Яҳё ибн Сулаймон бизга айтди, у деди: Ибн Ваҳб менга айтди, у деди: Амр менга хабар берди, Букайр унга Курайбдан — Ибн Аббоснинг озод қилган қули — Ибн Аббос розияллаҳу анҳумодан айтди, у деди: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам Байт (Каъба)га кирди ва унда Иброҳимнинг сурати ва Марямнинг суратини топди. У: «Уларга нима бўлди?! Улар малоикалар ичида сурат бўлган уйга кирмайди деб эшитганлар-ку. Мана Иброҳим — сурат қилинган; унга нима бўлдики, фол очиб турибди (расмида азломлар билан)?!», деди.
حَدَّثَنَا إِبْرَاهِيمُ بْنُ مُوسَى، أَخْبَرَنَا هِشَامٌ، عَنْ مَعْمَرٍ، عَنْ أَيُّوبَ، عَنْ عِكْرِمَةَ، عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ ـ رضى الله عنهما أَنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم لَمَّا رَأَى الصُّوَرَ فِي الْبَيْتِ لَمْ يَدْخُلْ، حَتَّى أَمَرَ بِهَا فَمُحِيَتْ، وَرَأَى إِبْرَاهِيمَ وَإِسْمَاعِيلَ ـ عَلَيْهِمَا السَّلاَمُ ـ بِأَيْدِيهِمَا الأَزْلاَمُ فَقَالَ " قَاتَلَهُمُ اللَّهُ، وَاللَّهِ إِنِ اسْتَقْسَمَا بِالأَزْلاَمِ قَطُّ ".
Иброҳим ибн Мусо бизга айтди, Ҳишом бизга хабар берди, Маъмардан, Айюбдан, Икримадан, Ибн Аббос розияллаҳу анҳумодан: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам Байтда суратларни кўрганда, кирмади, токи улар (ҳақида) буюрди ва улар ўчирилди. У Иброҳим ва Исмоил алайҳимассаломни — қўлларида азломлар (фол ўқлари) билан — (расмда) кўрди ва: «Аллаҳ уларни (расмкашларни) ҳалок қилсин! Аллаҳга қасамки, улар иккиси ҳеч қачон азломлар билан фол очмаган-ку», деди.
حَدَّثَنَا عَلِيُّ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ، حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ سَعِيدٍ، حَدَّثَنَا عُبَيْدُ اللَّهِ، قَالَ حَدَّثَنِي سَعِيدُ بْنُ أَبِي سَعِيدٍ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ ـ رضى الله عنه قِيلَ يَا رَسُولَ اللَّهِ، مَنْ أَكْرَمُ النَّاسِ قَالَ " أَتْقَاهُمْ ". فَقَالُوا لَيْسَ عَنْ هَذَا نَسْأَلُكَ. قَالَ " فَيُوسُفُ نَبِيُّ اللَّهِ ابْنُ نَبِيِّ اللَّهِ ابْنِ نَبِيِّ اللَّهِ ابْنِ خَلِيلِ اللَّهِ ". قَالُوا لَيْسَ عَنْ هَذَا نَسْأَلُكَ. قَالَ " فَعَنْ مَعَادِنِ الْعَرَبِ تَسْأَلُونَ خِيَارُهُمْ فِي الْجَاهِلِيَّةِ خِيَارُهُمْ فِي الإِسْلاَمِ إِذَا فَقُهُوا ". قَالَ أَبُو أُسَامَةَ وَمُعْتَمِرٌ عَنْ عُبَيْدِ اللَّهِ عَنْ سَعِيدٍ عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم.
Али ибн Абдуллаҳ бизга айтди, Яҳё ибн Саъид бизга айтди, Убайдуллаҳ бизга айтди, у деди: Саъид ибн Абу Саъид менга айтди, отасидан, Абу Ҳурайра розияллаҳу анҳудан: «Эй Расулуллаҳ, одамларнинг энг карамлиси ким?», дейилди. У: «Энг тақводори», деди. Улар: «Биз сендан бу ҳақида сўрамаётган эдик», дедилар. У: «Бўлмаса, Юсуф — Аллаҳнинг пайғамбари, Аллаҳнинг пайғамбари (Яъқуб)нинг ўғли, Аллаҳнинг пайғамбари (Исъҳоқ)нинг ўғли, Аллаҳнинг халили (Иброҳим)нинг ўғли», деди. Улар: «Биз сендан бу ҳақда ҳам сўрамаётган эдик», дедилар. У: «Бўлмаса, сиз арабларнинг маъданлари (асилзодалари) ҳақида сўраяпсизлар(ми)? Жоҳилиятда уларнинг яхшилари Исломда ҳам яхшиларидир — агар (дийнни) чуқур билсалар (фақиҳ бўлсалар)», деди. Абу Усома ва Муътамир Убайдуллаҳдан, Саъиддан, Абу Ҳурайрадан, Набий соллаллаҳу алайҳи васалламдан (дедилар).
حَدَّثَنَا مُؤَمَّلٌ، حَدَّثَنَا إِسْمَاعِيلُ، حَدَّثَنَا عَوْفٌ، حَدَّثَنَا أَبُو رَجَاءٍ، حَدَّثَنَا سَمُرَةُ، قَالَ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " أَتَانِي اللَّيْلَةَ آتِيَانِ، فَأَتَيْنَا عَلَى رَجُلٍ طَوِيلٍ، لاَ أَكَادُ أَرَى رَأْسَهُ طُولاً، وَإِنَّهُ إِبْرَاهِيمُ صلى الله عليه وسلم ".
Муъаммал бизга айтди, Исмоил бизга айтди, Авф бизга айтди, Абу Ражо бизга айтди, Самура бизга айтди, у деди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам деди: «Бу кеча менга икки келувчи келди, биз узун бўйли бир кишига келдик — узунлигидан унинг бошини кўролмас эдим — у Иброҳим соллаллаҳу алайҳи васалламдир».
حَدَّثَنِي بَيَانُ بْنُ عَمْرٍو، حَدَّثَنَا النَّضْرُ، أَخْبَرَنَا ابْنُ عَوْنٍ، عَنْ مُجَاهِدٍ، أَنَّهُ سَمِعَ ابْنَ عَبَّاسٍ ـ رضى الله عنهما ـ وَذَكَرُوا لَهُ الدَّجَّالَ بَيْنَ عَيْنَيْهِ مَكْتُوبٌ كَافِرٌ أَوْ ك ف ر. قَالَ لَمْ أَسْمَعْهُ وَلَكِنَّهُ قَالَ " أَمَّا إِبْرَاهِيمُ فَانْظُرُوا إِلَى صَاحِبِكُمْ، وَأَمَّا مُوسَى فَجَعْدٌ آدَمُ عَلَى جَمَلٍ أَحْمَرَ مَخْطُومٍ بِخُلْبَةٍ، كَأَنِّي أَنْظُرُ إِلَيْهِ انْحَدَرَ فِي الْوَادِي ".
Баён ибн Амр менга айтди, Назр бизга айтди, Ибн Авн бизга хабар берди, Мужоҳиддан, у Ибн Аббос розияллаҳу анҳумони эшитди — унга Дажжол ҳақида, икки кўзи орасида ‹кофир› ёки ‹к-ф-р› деб ёзилган деб эслатдилар. У: «Мен буни эшитмадим, лекин у (Набий): ‹Иброҳимга келсак — ўз соҳибингизга (менга) қаранглар (мен унга ўхшайман); Мусога келсак — жингалак сочли, буғдойранг, қизил туяда — уни тола (арқон) билан жиловланган — гўё мен уни водийга тушиб бораётганини кўриб турибман›, деди», деди.
حَدَّثَنَا قُتَيْبَةُ بْنُ سَعِيدٍ، حَدَّثَنَا مُغِيرَةُ بْنُ عَبْدِ الرَّحْمَنِ الْقُرَشِيُّ، عَنْ أَبِي الزِّنَادِ، عَنِ الأَعْرَجِ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ ـ رضى الله عنه ـ قَالَ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " اخْتَتَنَ إِبْرَاهِيمُ ـ عَلَيْهِ السَّلاَمُ ـ وَهْوَ ابْنُ ثَمَانِينَ سَنَةً بِالْقَدُّومِ ". حَدَّثَنَا أَبُو الْيَمَانِ أَخْبَرَنَا شُعَيْبٌ حَدَّثَنَا أَبُو الزِّنَادِ " بِالْقَدُومِ ". مُخَفَّفَةً. تَابَعَهُ عَبْدُ الرَّحْمَنِ بْنُ إِسْحَاقَ عَنْ أَبِي الزِّنَادِ. تَابَعَهُ عَجْلاَنُ عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ. وَرَوَاهُ مُحَمَّدُ بْنُ عَمْرٍو عَنْ أَبِي سَلَمَةَ.
Қутайба ибн Саъид бизга айтди, Муғира ибн Абдураҳмон Қураший бизга айтди, Абуз-Зиноддан, Аъраждан, Абу Ҳурайра розияллаҳу анҳудан, у деди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам деди: «Иброҳим алайҳиссалом сексон ёшда эканида, қаддум (болта) билан хатна қилди». Абул-Ямон бизга айтди, Шуъайб бизга хабар берди, Абуз-Зинод бизга айтди: «бил-қадум» (енгил ўқиб). Унга Абдураҳмон ибн Исъҳоқ Абуз-Зиноддан мутобаъат қилди. Унга Ажлон Абу Ҳурайрадан мутобаъат қилди. Буни Муҳаммад ибн Амр Абу Саламадан ривоят қилди.
حَدَّثَنَا سَعِيدُ بْنُ تَلِيدٍ الرُّعَيْنِيُّ، أَخْبَرَنَا ابْنُ وَهْبٍ، قَالَ أَخْبَرَنِي جَرِيرُ بْنُ حَازِمٍ، عَنْ أَيُّوبَ، عَنْ مُحَمَّدٍ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ ـ رضى الله عنه ـ قَالَ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " لَمْ يَكْذِبْ إِبْرَاهِيمُ إِلاَّ ثَلاَثًا ".
Саъид ибн Талид Руъайний бизга айтди, Ибн Ваҳб бизга хабар берди, у деди: Жарир ибн Ҳозим менга хабар берди, Айюбдан, Муҳаммаддан, Абу Ҳурайра розияллаҳу анҳудан, у деди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам деди: «Иброҳим фақат уч (марта) ёлғон (кўринишида гап) айтди».
حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ مَحْبُوبٍ، حَدَّثَنَا حَمَّادُ بْنُ زَيْدٍ، عَنْ أَيُّوبَ، عَنْ مُحَمَّدٍ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ ـ رضى الله عنه ـ قَالَ لَمْ يَكْذِبْ إِبْرَاهِيمُ ـ عَلَيْهِ السَّلاَمُ ـ إِلاَّ ثَلاَثَ كَذَبَاتٍ ثِنْتَيْنِ مِنْهُنَّ فِي ذَاتِ اللَّهِ عَزَّ وَجَلَّ، قَوْلُهُ {إِنِّي سَقِيمٌ } وَقَوْلُهُ {بَلْ فَعَلَهُ كَبِيرُهُمْ هَذَا}، وَقَالَ بَيْنَا هُوَ ذَاتَ يَوْمٍ وَسَارَةُ إِذْ أَتَى عَلَى جَبَّارٍ مِنَ الْجَبَابِرَةِ فَقِيلَ لَهُ إِنَّ هَا هُنَا رَجُلاً مَعَهُ امْرَأَةٌ مِنْ أَحْسَنِ النَّاسِ، فَأَرْسَلَ إِلَيْهِ، فَسَأَلَهُ عَنْهَا. فَقَالَ مَنْ هَذِهِ قَالَ أُخْتِي، فَأَتَى سَارَةَ قَالَ يَا سَارَةُ، لَيْسَ عَلَى وَجْهِ الأَرْضِ مُؤْمِنٌ غَيْرِي وَغَيْرُكِ، وَإِنَّ هَذَا سَأَلَنِي، فَأَخْبَرْتُهُ أَنَّكِ أُخْتِي فَلاَ تُكَذِّبِينِي. فَأَرْسَلَ إِلَيْهَا، فَلَمَّا دَخَلَتْ عَلَيْهِ ذَهَبَ يَتَنَاوَلُهَا بِيَدِهِ، فَأُخِذَ فَقَالَ ادْعِي اللَّهَ لِي وَلاَ أَضُرُّكِ. فَدَعَتِ اللَّهَ فَأُطْلِقَ، ثُمَّ تَنَاوَلَهَا الثَّانِيَةَ، فَأُخِذَ مِثْلَهَا أَوْ أَشَدَّ فَقَالَ ادْعِي اللَّهَ لِي وَلاَ أَضُرُّكِ. فَدَعَتْ فَأُطْلِقَ. فَدَعَا بَعْضَ حَجَبَتِهِ فَقَالَ إِنَّكُمْ لَمْ تَأْتُونِي بِإِنْسَانٍ، إِنَّمَا أَتَيْتُمُونِي بِشَيْطَانٍ. فَأَخْدَمَهَا هَاجَرَ فَأَتَتْهُ، وَهُوَ قَائِمٌ يُصَلِّي، فَأَوْمَأَ بِيَدِهِ مَهْيَا قَالَتْ رَدَّ اللَّهُ كَيْدَ الْكَافِرِ ـ أَوِ الْفَاجِرِ ـ فِي نَحْرِهِ، وَأَخْدَمَ هَاجَرَ. قَالَ أَبُو هُرَيْرَةَ تِلْكَ أُمُّكُمْ يَا بَنِي مَاءِ السَّمَاءِ.
Муҳаммад ибн Маҳбуб бизга айтди, Ҳаммод ибн Зайд бизга айтди, Айюбдан, Муҳаммаддан, Абу Ҳурайра розияллаҳу анҳудан, у деди: Иброҳим алайҳиссалом фақат уч (марта) ёлғон (сўз) айтди, улардан иккиси Аллаҳ азза ва жалла зоти (дини) йўлида эди: унинг ‹Мен касалман› деган сўзи ва ‹Балки уни мана шу (бутларнинг) каттаси қилди› деган сўзи. (Яна) у деди: У бир куни Сора билан (кетаётганида), зўравонлардан бир зўравон (подшоҳ)нинг (юртига) келди. Унга: «Бу ерда бир киши бор, ёнида одамларнинг энг гўзалидан бир аёл бор», дейилди. У (подшоҳ) унга (одам) юборди ва ундан у (аёл) ҳақида сўради. У: «Бу ким?», деди. (Иброҳим): «Синглим», деди. Сўнг Соронинг олдига келиб: «Эй Соро, ер юзида мендан ва сендан бошқа мўмин йўқ; бу (подшоҳ) мендан сўради, мен сенинг синглим эканингни унга айтдим, бас, мени ёлғонга чиқарма», деди. Сўнг (подшоҳ) унга (одам) юборди, у унинг олдига кирганида, (подшоҳ) қўли билан унга тегмоқчи бўлди-ю, (қўли) тутилиб қолди (қотди). У: «Мен учун Аллаҳга дуо қил, мен сенга зарар етказмайман», деди. У Аллаҳга дуо қилди, у қўйиб юборилди. Сўнг иккинчи марта унга (тегмоқчи бўлиб) чўзилди, олдингидек ёки қаттиқроқ тутилиб қолди. У: «Мен учун Аллаҳга дуо қил, мен сенга зарар етказмайман», деди. У дуо қилди, у қўйиб юборилди. Сўнг (подшоҳ) баъзи эшикбонларини чақириб: «Сизлар менга инсонни келтирмадингиз, балки менга бир шайтонни келтирдингиз», деди ва унга (Сорога) Ҳожарни хизматкор қилиб берди. У (Соро) Иброҳимнинг олдига келди, у намоз ўқиб турган эди. У қўли билан: «Аҳвол нима (қандаи бўлди)?», деб ишора қилди. У: «Аллаҳ кофир — ёки: фожир — нинг макрини ўз бўғзига қайтарди ва Ҳожарни хизматкор қилиб берди», деди. Абу Ҳурайра деди: «Мана шу сизларнинг онангиз, эй осмон сувининг (ёмғир билан тирикчилик қилувчи) фарзандлари».
حَدَّثَنَا عُبَيْدُ اللَّهِ بْنُ مُوسَى، أَوِ ابْنُ سَلاَمٍ عَنْهُ أَخْبَرَنَا ابْنُ جُرَيْجٍ، عَنْ عَبْدِ الْحَمِيدِ بْنِ جُبَيْرٍ، عَنْ سَعِيدِ بْنِ الْمُسَيَّبِ، عَنْ أُمِّ شَرِيكٍ ـ رضى الله عنها أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم أَمَرَ بِقَتْلِ الْوَزَغِ وَقَالَ " كَانَ يَنْفُخُ عَلَى إِبْرَاهِيمَ عَلَيْهِ السَّلاَمُ ".
Убайдуллаҳ ибн Мусо — ёки Ибн Салом ундан — бизга айтди, Ибн Журайж бизга хабар берди, Абдулҳамид ибн Жубайрдан, Саъид ибнул-Мусайябдан, Умм Шарик розияллаҳу анҳодан: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам калтакесакни ўлдиришга буюрди ва: «У Иброҳим алайҳиссаломга (оловни) пуркар (пуфлар) эди», деди.
حَدَّثَنَا عُمَرُ بْنُ حَفْصِ بْنِ غِيَاثٍ، حَدَّثَنَا أَبِي، حَدَّثَنَا الأَعْمَشُ، قَالَ حَدَّثَنِي إِبْرَاهِيمُ، عَنْ عَلْقَمَةَ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ ـ رضى الله عنه ـ قَالَ لَمَّا نَزَلَتِ {الَّذِينَ آمَنُوا وَلَمْ يَلْبِسُوا إِيمَانَهُمْ بِظُلْمٍ} قُلْنَا يَا رَسُولَ اللَّهِ أَيُّنَا لاَ يَظْلِمُ نَفْسَهُ قَالَ " لَيْسَ كَمَا تَقُولُونَ {لَمْ يَلْبِسُوا إِيمَانَهُمْ بِظُلْمٍ} بِشِرْكٍ، أَوَلَمْ تَسْمَعُوا إِلَى قَوْلِ لُقْمَانَ لاِبْنِهِ {يَا بُنَىَّ لاَ تُشْرِكْ بِاللَّهِ إِنَّ الشِّرْكَ لَظُلْمٌ عَظِيمٌ }".
Умар ибн Ҳафс ибн Ғиёс бизга айтди, отам бизга айтди, Аъмаш бизга айтди, у деди: Иброҳим менга айтди, Алқамадан, Абдуллаҳ розияллаҳу анҳудан, у деди: ‹Иймон келтирганлар ва ўз иймонларини зулм билан аралаштирмаганлар› (ояти) нозил бўлганида, биз: «Эй Расулуллаҳ, қайси биримиз ўз нафсига зулм қилмайди?», дедик. У: «Сизлар ўйлагандай эмас; ‹ўз иймонларини зулм билан аралаштирмаганлар› — ширк билан (аралаштирмаганлар демакдир). Луқмоннинг ўғлига айтган сўзини эшитмадингизми: ‹Эй ўғилчам, Аллаҳга ширк келтирма, албатта ширк катта зулмдир›?!», деди.