Таҳорат (вузу) олиш тартиби ва унинг фазилати ҳақидаги ҳадислар.
حَدَّثَنَا إِسْحَاقُ بْنُ مَنْصُورٍ، حَدَّثَنَا حَبَّانُ بْنُ هِلاَلٍ، حَدَّثَنَا أَبَانٌ، حَدَّثَنَا يَحْيَى، أَنَّ زَيْدًا، حَدَّثَهُ أَنَّ أَبَا سَلاَّمٍ حَدَّثَهُ عَنْ أَبِي مَالِكٍ الأَشْعَرِيِّ، قَالَ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " الطُّهُورُ شَطْرُ الإِيمَانِ وَالْحَمْدُ لِلَّهِ تَمْلأُ الْمِيزَانَ . وَسُبْحَانَ اللَّهِ وَالْحَمْدُ لِلَّهِ تَمْلآنِ - أَوْ تَمْلأُ - مَا بَيْنَ السَّمَوَاتِ وَالأَرْضِ وَالصَّلاَةُ نُورٌ وَالصَّدَقَةُ بُرْهَانٌ وَالصَّبْرُ ضِيَاءٌ وَالْقُرْآنُ حُجَّةٌ لَكَ أَوْ عَلَيْكَ كُلُّ النَّاسِ يَغْدُو فَبَائِعٌ نَفْسَهُ فَمُعْتِقُهَا أَوْ مُوبِقُهَا " .
Абу Молик ал-Ашъарий айтди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): "Таҳорат (туҳур) — иймоннинг ярми; ‹Алҳамдулиллаҳ› — мезонни тўлдиради; ‹Субҳаналлаҳ› ва ‹Алҳамдулиллаҳ› — осмонлар билан ер орасини тўлдиради; намоз — нур; садақа — бурҳон (далил); сабр — зиё (ёруғлик); Қуръан — сен учун ёки сенга қарши ҳужжатдир. Ҳар бир инсон (тонгда) чиқади (кун бошлайди); бас (кимдир) ўз жонини сотиб, уни озод қилади ёки ҳалок қилади" деди.
حَدَّثَنَا عُثْمَانُ بْنُ أَبِي شَيْبَةَ، حَدَّثَنَا وَكِيعٌ، عَنْ سُفْيَانَ، عَنِ ابْنِ عَقِيلٍ، عَنْ مُحَمَّدِ ابْنِ الْحَنَفِيَّةِ، عَنْ عَلِيٍّ، رضى الله عنه قَالَ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " مِفْتَاحُ الصَّلاَةِ الطُّهُورُ وَتَحْرِيمُهَا التَّكْبِيرُ وَتَحْلِيلُهَا التَّسْلِيمُ " .
Бизга Усмон ибн Абу Шайба ҳадис айтди, бизга Вакийъ, Суфёндан, у ибн Ақийлдан, у Муҳаммад ибн ал-Ҳанафийядан, у Алидан, розияллаҳу анҳу, ҳадис айтди. У деди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам дедилар: «Намознинг калити таҳоратдир, уни ҳаром қилувчи (бошловчи) такбирдир ва уни ҳалол қилувчи (тугатувчи) саломдир».
حَدَّثَنِي إِسْحَاقُ، حَدَّثَنَا عَبْدُ الرَّزَّاقِ، عَنْ مَعْمَرٍ، عَنْ هَمَّامٍ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَ " لاَ يَقْبَلُ اللَّهُ صَلاَةَ أَحَدِكُمْ إِذَا أَحْدَثَ حَتَّى يَتَوَضَّأَ ".
Абу Ҳурайра Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан (ривоят қилди): Деди: "Аллаҳ ҳадас қилган (таҳорати бузилган) бирингизнинг намозини — то таҳорат қилгунига — қабул қилмайди."
حَدَّثَنَا مُوسَى، قَالَ حَدَّثَنَا وُهَيْبٌ، عَنْ عَمْرٍو، عَنْ أَبِيهِ، شَهِدْتُ عَمْرَو بْنَ أَبِي حَسَنٍ سَأَلَ عَبْدَ اللَّهِ بْنَ زَيْدٍ عَنْ وُضُوءِ النَّبِيِّ، صلى الله عليه وسلم فَدَعَا بِتَوْرٍ مِنْ مَاءٍ، فَتَوَضَّأَ لَهُمْ وُضُوءَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَأَكْفَأَ عَلَى يَدِهِ مِنَ التَّوْرِ، فَغَسَلَ يَدَيْهِ ثَلاَثًا، ثُمَّ أَدْخَلَ يَدَهُ فِي التَّوْرِ، فَمَضْمَضَ وَاسْتَنْشَقَ وَاسْتَنْثَرَ ثَلاَثَ غَرَفَاتٍ، ثُمَّ أَدْخَلَ يَدَهُ فَغَسَلَ وَجْهَهُ ثَلاَثًا، ثُمَّ أَدْخَلَ يَدَهُ فَغَسَلَ يَدَيْهِ مَرَّتَيْنِ إِلَى الْمِرْفَقَيْنِ مَرَّتَيْنِ، ثُمَّ أَدْخَلَ يَدَهُ فَمَسَحَ رَأْسَهُ، فَأَقْبَلَ بِهِمَا وَأَدْبَرَ مَرَّةً وَاحِدَةً، ثُمَّ غَسَلَ رِجْلَيْهِ إِلَى الْكَعْبَيْنِ.
Бизга Мусо ривоят қилди, у деди: бизга Вуҳайб, Амрдан, у отасидан (ривоят қилди): Мен Амр ибн Абу Ҳасанни Абдуллаҳ ибн Зайддан Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг таҳорати ҳақида сўраганида ҳозир бўлдим. У бир товоқ сув сўраб, уларга Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг таҳоратидек таҳорат қилиб (кўрсатди): товоқдан қўлига (сув) ағдариб, қўлларини уч марта ювди; сўнг қўлини товоққа солиб, уч ҳовуч билан ғарғара қилди, (бурнига) сув тортди ва қоқиб тозалади; сўнг қўлини солиб, юзини уч марта ювди; сўнг қўлини солиб, қўлларини тирсакларигача икки мартадан ювди; сўнг қўлини солиб, бошига маш тортди: уларни бир марта олдинга ва орқага (юргизди); сўнг оёқларини икки тўпиққача ювди.
حَدَّثَنَا عَبْدُ الْعَزِيزِ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ الأُوَيْسِيُّ، قَالَ حَدَّثَنِي إِبْرَاهِيمُ بْنُ سَعْدٍ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ، أَنَّ عَطَاءَ بْنَ يَزِيدَ، أَخْبَرَهُ أَنَّ حُمْرَانَ مَوْلَى عُثْمَانَ أَخْبَرَهُ أَنَّهُ، رَأَى عُثْمَانَ بْنَ عَفَّانَ دَعَا بِإِنَاءٍ، فَأَفْرَغَ عَلَى كَفَّيْهِ ثَلاَثَ مِرَارٍ فَغَسَلَهُمَا، ثُمَّ أَدْخَلَ يَمِينَهُ فِي الإِنَاءِ فَمَضْمَضَ، وَاسْتَنْشَقَ، ثُمَّ غَسَلَ وَجْهَهُ ثَلاَثًا، وَيَدَيْهِ إِلَى الْمِرْفَقَيْنِ ثَلاَثَ مِرَارٍ، ثُمَّ مَسَحَ بِرَأْسِهِ، ثُمَّ غَسَلَ رِجْلَيْهِ ثَلاَثَ مِرَارٍ إِلَى الْكَعْبَيْنِ، ثُمَّ قَالَ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " مَنْ تَوَضَّأَ نَحْوَ وُضُوئِي هَذَا، ثُمَّ صَلَّى رَكْعَتَيْنِ، لاَ يُحَدِّثُ فِيهِمَا نَفْسَهُ، غُفِرَ لَهُ مَا تَقَدَّمَ مِنْ ذَنْبِهِ ".
Бизга Абдулазиз ибн Абдуллаҳ ал-Увайсий ривоят қилди, у деди: менга Иброҳим ибн Саъд, Ибн Шиҳобдан ривоят қилдики, Ато ибн Язид унга хабар бердики, Усмоннинг озод қилган қули Ҳумрон унга хабар бердики, у Усмон ибн Аффонни бир идиш (сув) сўраб, кафтларига уч марта (сув) қуйиб, уларни ювганини кўрди; сўнг ўнг қўлини идишга солиб, ғарғара қилди ва (бурнига) сув тортди; сўнг юзини уч марта, қўлларини тирсакларигача уч мартадан ювди; сўнг бошига маш тортди; сўнг оёқларини икки тўпиққача уч мартадан ювди. Кейин: «Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): ‹Ким мана шу таҳоратимга ўхшатиб таҳорат қилса, сўнг икки ракаат намоз ўқиб, уларда ўзича (хаёлан) гаплашмаса, унинг олдинги гуноҳлари кечирилади›, дедилар,» деди.
حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ يُوسُفَ، قَالَ حَدَّثَنَا سُفْيَانُ، عَنْ زَيْدِ بْنِ أَسْلَمَ، عَنْ عَطَاءِ بْنِ يَسَارٍ، عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ، قَالَ تَوَضَّأَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم مَرَّةً مَرَّةً.
Бизга Муҳаммад ибн Юсуф ривоят қилди, у деди: бизга Суфён, Зайд ибн Асламдан, у Ато ибн Ясордан, у Ибн Аббосдан ривоят қилди, у деди: Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) бир мартадан (аъзоларни ювиб) таҳорат қилдилар.
حَدَّثَنَا آدَمُ بْنُ أَبِي إِيَاسٍ، قَالَ حَدَّثَنَا شُعْبَةُ، قَالَ حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ زِيَادٍ، قَالَ سَمِعْتُ أَبَا هُرَيْرَةَ ـ وَكَانَ يَمُرُّ بِنَا وَالنَّاسُ يَتَوَضَّئُونَ مِنَ الْمِطْهَرَةِ ـ قَالَ أَسْبِغُوا الْوُضُوءَ فَإِنَّ أَبَا الْقَاسِمِ صلى الله عليه وسلم قَالَ " وَيْلٌ لِلأَعْقَابِ مِنَ النَّارِ ".
Бизга Одам ибн Абу Иёс ривоят қилди, у деди: бизга Шуъба ривоят қилди, у деди: бизга Муҳаммад ибн Зиёд ривоят қилди, у деди: мен Абу Ҳурайрани — у бизнинг ёнимиздан ўтар, одамлар эса идишдан таҳорат қилаётган эдилар — шундай деганини эшитдим: «Таҳоратни тўлиқ қилинглар; чунки Абул-Қосим (соллаллаҳу алайҳи васаллам): ‹Товонларга дўзахдан вой бўлсин!›, дедилар.»
حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ يُوسُفَ، قَالَ أَخْبَرَنَا مَالِكٌ، عَنْ أَبِي الزِّنَادِ، عَنِ الأَعْرَجِ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ " إِذَا تَوَضَّأَ أَحَدُكُمْ فَلْيَجْعَلْ فِي أَنْفِهِ ثُمَّ لِيَنْثُرْ، وَمَنِ اسْتَجْمَرَ فَلْيُوتِرْ، وَإِذَا اسْتَيْقَظَ أَحَدُكُمْ مِنْ نَوْمِهِ فَلْيَغْسِلْ يَدَهُ قَبْلَ أَنْ يُدْخِلَهَا فِي وَضُوئِهِ، فَإِنَّ أَحَدَكُمْ لاَ يَدْرِي أَيْنَ بَاتَتْ يَدُهُ ".
Бизга Абдуллаҳ ибн Юсуф ривоят қилди, у деди: бизга Молик, Абуз-Зиноддан, у ал-Аъраждан, у Абу Ҳурайрадан хабар бердики, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Сизлардан бири таҳорат қилганда, бурнига (сув) солиб, сўнг қоқиб тозаласин; ким (тош билан) истинжо қилса, тоқ қилсин. Сизлардан бири уйқусидан уйғонганда, қўлини таҳорат (суви)га солишдан олдин ювсин; чунки сизлардан бири қўли (уйқуда) қаерда тунаганини билмайди,» дедилар.
حَدَّثَنَا أَبُو نُعَيْمٍ، قَالَ حَدَّثَنَا زَكَرِيَّاءُ، عَنْ عَامِرٍ، عَنْ عُرْوَةَ بْنِ الْمُغِيرَةِ، عَنْ أَبِيهِ، قَالَ كُنْتُ مَعَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فِي سَفَرٍ، فَأَهْوَيْتُ لأَنْزِعَ خُفَّيْهِ فَقَالَ " دَعْهُمَا، فَإِنِّي أَدْخَلْتُهُمَا طَاهِرَتَيْنِ ". فَمَسَحَ عَلَيْهِمَا.
Бизга Абу Нуайм ривоят қилди, у деди: бизга Закариё, Омирдан, у Урва ибн ал-Муғийрадан, у отасидан ривоят қилди, у деди: Мен Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) билан бирга бир сафарда эдим. Мен у кишининг маҳсиларини ечиб олмоқчи бўлиб эгилдим. У: «Уларни қўй; чунки мен уларни иккаласини пок (таҳоратли) ҳолатда кийган эдим,» дедилар ва улар устига маш тортдилар.
أَخْبَرَنَا قُتَيْبَةُ بْنُ سَعِيدٍ، قَالَ حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ سُلَيْمٍ، عَنْ إِسْمَاعِيلَ بْنِ كَثِيرٍ، ح وَأَنْبَأَنَا إِسْحَاقُ بْنُ إِبْرَاهِيمَ، قَالَ أَنْبَأَنَا وَكِيعٌ، عَنْ سُفْيَانَ، عَنْ أَبِي هَاشِمٍ، عَنْ عَاصِمِ بْنِ لَقِيطِ بْنِ صَبْرَةَ، عَنْ أَبِيهِ، قَالَ قُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ أَخْبِرْنِي عَنِ الْوُضُوءِ، قَالَ " أَسْبِغِ الْوُضُوءَ وَبَالِغْ فِي الاِسْتِنْشَاقِ إِلاَّ أَنْ تَكُونَ صَائِمًا " .
Бизга Қутайба ибн Саид хабар берди, у деди: бизга Яҳё ибн Сулайм, Исмоил ибн Касирдан ривоят қилди; ва (яна) бизга Ишоқ ибн Иброҳим хабар берди, у деди: бизга Вакииъ, Суфёндан, у Абу Ҳошимдан, у Осим ибн Лақит ибн Сабрадан, у отасидан хабар берди, у деди: Мен: «Ё Расулуллаҳ, менга таҳорат ҳақида хабар беринг,» дедим. У зот: «Таҳоратни мукаммал қил ва бурнингга сув тортишни қаттиқ қил, фақат рўзадор бўлсанг (бундан мустасно),» дедилар.
أَخْبَرَنَا قُتَيْبَةُ، وَعُتْبَةُ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ، عَنْ مَالِكٍ، عَنْ زَيْدِ بْنِ أَسْلَمَ، عَنْ عَطَاءِ بْنِ يَسَارٍ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ الصُّنَابِحِيِّ، أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ " إِذَا تَوَضَّأَ الْعَبْدُ الْمُؤْمِنُ فَتَمَضْمَضَ خَرَجَتِ الْخَطَايَا مِنْ فِيهِ فَإِذَا اسْتَنْثَرَ خَرَجَتِ الْخَطَايَا مِنْ أَنْفِهِ فَإِذَا غَسَلَ وَجْهَهُ خَرَجَتِ الْخَطَايَا مِنْ وَجْهِهِ حَتَّى تَخْرُجَ مِنْ تَحْتِ أَشْفَارِ عَيْنَيْهِ فَإِذَا غَسَلَ يَدَيْهِ خَرَجَتِ الْخَطَايَا مِنْ يَدَيْهِ حَتَّى تَخْرُجَ مِنْ تَحْتِ أَظْفَارِ يَدَيْهِ فَإِذَا مَسَحَ بِرَأْسِهِ خَرَجَتِ الْخَطَايَا مِنْ رَأْسِهِ حَتَّى تَخْرُجَ مِنْ أُذُنَيْهِ فَإِذَا غَسَلَ رِجْلَيْهِ خَرَجَتِ الْخَطَايَا مِنْ رِجْلَيْهِ حَتَّى تَخْرُجَ مِنْ تَحْتِ أَظْفَارِ رِجْلَيْهِ ثُمَّ كَانَ مَشْيُهُ إِلَى الْمَسْجِدِ وَصَلاَتُهُ نَافِلَةً لَهُ " . قَالَ قُتَيْبَةُ عَنِ الصُّنَابِحِيِّ أَنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم قَالَ .
Бизга Қутайба ва Утба ибн Абдуллаҳ хабар берди, Моликдан, у Зайд ибн Асламдан, у Ато ибн Ясордан, у Абдуллаҳ ас-Сунобиҳийдан (ривоят қилдики), Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) дедилар: «Мўмин банда таҳорат қилиб оғзини чайганида, гуноҳлари оғзидан чиқади. Бурнига сув тортиб қоққанида, гуноҳлари бурнидан чиқади. Юзини ювганида, гуноҳлари юзидан чиқади, ҳатто кўз киприклари остидан ҳам чиқади. Қўлларини ювганида, гуноҳлари қўлларидан чиқади, ҳатто тирноқлари остидан ҳам чиқади. Бошини маш қилганида, гуноҳлари бошидан чиқади, ҳатто қулоқларидан ҳам чиқади. Оёқларини ювганида, гуноҳлари оёқларидан чиқади, ҳатто оёқ тирноқлари остидан ҳам чиқади. Сўнг унинг масжидга юриши ва намози унга нафл (қўшимча ажр) бўлади.» Қутайба ас-Сунобиҳийдан (ривоят қилиб): «Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) дедилар,» деди.
وَحَدَّثَنِي هَارُونُ بْنُ سَعِيدٍ الأَيْلِيُّ، حَدَّثَنِي ابْنُ وَهْبٍ، أَخْبَرَنِي عَمْرُو بْنُ الْحَارِثِ، عَنْ سَعِيدِ بْنِ أَبِي هِلاَلٍ، عَنْ نُعَيْمِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ، أَنَّهُ رَأَى أَبَا هُرَيْرَةَ يَتَوَضَّأُ فَغَسَلَ وَجْهَهُ وَيَدَيْهِ حَتَّى كَادَ يَبْلُغُ الْمَنْكِبَيْنِ ثُمَّ غَسَلَ رِجْلَيْهِ حَتَّى رَفَعَ إِلَى السَّاقَيْنِ ثُمَّ قَالَ سَمِعْتُ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَقُولُ " إِنَّ أُمَّتِي يَأْتُونَ يَوْمَ الْقِيَامَةِ غُرًّا مُحَجَّلِينَ مِنْ أَثَرِ الْوُضُوءِ فَمَنِ اسْتَطَاعَ مِنْكُمْ أَنْ يُطِيلَ غُرَّتَهُ فَلْيَفْعَلْ " .
Нуъайм ибн Абдуллаҳ (ривоят қилди): У Абу Ҳурайрани вузу қилаётган ҳолда кўрди: у юзини ва қўлларини — деярли икки елкага етгудек — ювди, кейин оёқларини — болдирларгача кўтариб — ювди, кейин: "Мен Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)ни: ‹Албатта менинг умматим қиёмат куни вузу изидан ғурр-муҳажжалун (пешона ва аъзолари ёруғ) бўлиб келади; сиздан ким ўз ғуррасини узайтиришга қодир бўлса — қилсин› деганини эшитдим" деди.
حَدَّثَنِي مُحَمَّدُ بْنُ حَاتِمِ بْنِ مَيْمُونٍ، حَدَّثَنَا عَبْدُ الرَّحْمَنِ بْنُ مَهْدِيٍّ، حَدَّثَنَا مُعَاوِيَةُ بْنُ صَالِحٍ، عَنْ رَبِيعَةَ، - يَعْنِي ابْنَ يَزِيدَ - عَنْ أَبِي إِدْرِيسَ الْخَوْلاَنِيِّ، عَنْ عُقْبَةَ بْنِ عَامِرٍ، ح وَحَدَّثَنِي أَبُو عُثْمَانَ، عَنْ جُبَيْرِ بْنِ نُفَيْرٍ، عَنْ عُقْبَةَ بْنِ عَامِرٍ، قَالَ كَانَتْ عَلَيْنَا رِعَايَةُ الإِبِلِ فَجَاءَتْ نَوْبَتِي فَرَوَّحْتُهَا بِعَشِيٍّ فَأَدْرَكْتُ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَائِمًا يُحَدِّثُ النَّاسَ فَأَدْرَكْتُ مِنْ قَوْلِهِ " مَا مِنْ مُسْلِمٍ يَتَوَضَّأُ فَيُحْسِنُ وُضُوءَهُ ثُمَّ يَقُومُ فَيُصَلِّي رَكْعَتَيْنِ مُقْبِلٌ عَلَيْهِمَا بِقَلْبِهِ وَوَجْهِهِ إِلاَّ وَجَبَتْ لَهُ الْجَنَّةُ " . قَالَ فَقُلْتُ مَا أَجْوَدَ هَذِهِ . فَإِذَا قَائِلٌ بَيْنَ يَدَىَّ يَقُولُ الَّتِي قَبْلَهَا أَجْوَدُ . فَنَظَرْتُ فَإِذَا عُمَرُ قَالَ إِنِّي قَدْ رَأَيْتُكَ جِئْتَ آنِفًا قَالَ " مَا مِنْكُمْ مِنْ أَحَدٍ يَتَوَضَّأُ فَيُبْلِغُ - أَوْ فَيُسْبِغُ - الْوُضُوءَ ثُمَّ يَقُولُ أَشْهَدُ أَنْ لاَ إِلَهَ إِلاَّ اللَّهُ وَأَنَّ مُحَمَّدًا عَبْدُ اللَّهِ وَرَسُولُهُ إِلاَّ فُتِحَتْ لَهُ أَبْوَابُ الْجَنَّةِ الثَّمَانِيَةُ يَدْخُلُ مِنْ أَيِّهَا شَاءَ " .
Уқба ибн Омир айтди: Бизнинг устимизда туяларни боқиш (навбати) бор эди; менинг навбатим келди, мен уларни кечқурун (ўтлоқдан) ҳайдаб келдим; бас Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)ни — одамларга тик туриб (гапириб) ҳадис айтаётган ҳолда — топдим. Мен унинг сўзидан (шуни) улгурдим: "Бир мусулмон вузу қилиб, вузусини гўзал бажарса, кейин туриб икки ракат — уларга қалби ва юзи билан юзланган ҳолда — ўқиса — албатта унга жаннат вожиб бўлади". (Уқба:) Мен: "Бу нақадар гўзал!" дедим. Шу пайт олдимда бир айтувчи: "Ундан олдингиси (яна) гўзалроқ" деди. Мен қарасам — Умар; у: "Мен сени ҳозиргина келганингни кўрдим" деди. У: "Сиздан бирор киши вузу қилиб, вузуни мукаммал бажарса, кейин: ‹Ашҳаду ан ла илаҳа иллаллаҳ ва анна Муҳаммадан абдуллаҳ ва расулуҳ (Гувоҳлик бераманки, Аллаҳдан ўзга илоҳ йўқ ва Муҳаммад — Аллаҳнинг бандаси ва Расули)› деса — албатта унга жаннатнинг саккиз эшиги очилади — қайсисидан хоҳласа, киради" деди.
حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ أَيُّوبَ، وَقُتَيْبَةُ، وَابْنُ، حُجْرٍ جَمِيعًا عَنْ إِسْمَاعِيلَ بْنِ جَعْفَرٍ، - قَالَ ابْنُ أَيُّوبَ حَدَّثَنَا إِسْمَاعِيلُ، - أَخْبَرَنِي الْعَلاَءُ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ " أَلاَ أَدُلُّكُمْ عَلَى مَا يَمْحُو اللَّهُ بِهِ الْخَطَايَا وَيَرْفَعُ بِهِ الدَّرَجَاتِ " . قَالُوا بَلَى يَا رَسُولَ اللَّهِ . قَالَ " إِسْبَاغُ الْوُضُوءِ عَلَى الْمَكَارِهِ وَكَثْرَةُ الْخُطَا إِلَى الْمَسَاجِدِ وَانْتِظَارُ الصَّلاَةِ بَعْدَ الصَّلاَةِ فَذَلِكُمُ الرِّبَاطُ " .
Абу Ҳурайра (ривоят қилди): Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): "Сизларга Аллаҳ у билан хатоларни ўчирадиган ва у билан даражаларни кўтарадиган (нарса)ни кўрсатайми?" деди. Улар: "Ҳа, эй Расулуллаҳ" дедилар. У: "Ёқтирмайдиган (машаққатли) ҳолатларда вузуни мукаммал қилиш, масжидларга қадамларни кўпайтириш ва намоздан кейин (яна) намозни кутиш — мана шу — риботдир" деди.
حَدَّثَنَا قُتَيْبَةُ، وَهَنَّادٌ، قَالاَ حَدَّثَنَا وَكِيعٌ، عَنْ سُفْيَانَ، عَنْ أَبِي هَاشِمٍ، عَنْ عَاصِمِ بْنِ لَقِيطِ بْنِ صَبِرَةَ، عَنْ أَبِيهِ، قَالَ قَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " إِذَا تَوَضَّأْتَ فَخَلِّلِ الأَصَابِعَ " . قَالَ وَفِي الْبَابِ عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ وَالْمُسْتَوْرِدِ وَهُوَ ابْنُ شَدَّادٍ الْفِهْرِيُّ وَأَبِي أَيُّوبَ الأَنْصَارِيِّ . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ . وَالْعَمَلُ عَلَى هَذَا عِنْدَ أَهْلِ الْعِلْمِ أَنَّهُ يُخَلِّلُ أَصَابِعَ رِجْلَيْهِ فِي الْوُضُوءِ . وَبِهِ يَقُولُ أَحْمَدُ وَإِسْحَاقُ . وَقَالَ إِسْحَاقُ يُخَلِّلُ أَصَابِعَ يَدَيْهِ وَرِجْلَيْهِ فِي الْوُضُوءِ . وَأَبُو هَاشِمٍ اسْمُهُ إِسْمَاعِيلُ بْنُ كَثِيرٍ الْمَكِّيُّ .
Бизга Қутайба ва Ҳаннод ривоят қилдилар, иккиси деди: бизга Вакииъ, Суфёндан, у Абу Ҳошимдан, у Осим ибн Лақит ибн Сабрадан, у отасидан (ривоят қилдики), у деди: Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Таҳорат олганингда бармоқлар орасини хилоллаб (ювиб чиқ),» дедилар. (Абу Исо) деди: Бу бобда Ибн Аббосдан, ал-Муставриддан — у Ибн Шаддод ал-Фиҳрийдир — ва Абу Айюб ал-Ансорийдан ҳам (ривоят) бор. Абу Исо деди: Бу ҳадис ҳасан саҳиҳдир. Илм аҳли ҳузурида шунга амал қилинади: таҳоратда оёқ бармоқлари ораси хилолланади. Буни Аҳмад ва Ишоқ айтадилар. Ишоқ деди: Таҳоратда қўл бармоқлари ва оёқ бармоқлари орасини хилоллайди. Абу Ҳошимнинг исми Исмоил ибн Касир ал-Маккийдир.
حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ مَنِيعٍ، وَعَلِيُّ بْنُ حُجْرٍ، قَالاَ حَدَّثَنَا إِسْمَاعِيلُ ابْنُ عُلَيَّةَ، عَنْ أَبِي رَيْحَانَةَ، عَنْ سَفِينَةَ، أَنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم كَانَ يَتَوَضَّأُ بِالْمُدِّ وَيَغْتَسِلُ بِالصَّاعِ . قَالَ وَفِي الْبَابِ عَنْ عَائِشَةَ وَجَابِرٍ وَأَنَسِ بْنِ مَالِكٍ . قَالَ أَبُو عِيسَى حَدِيثُ سَفِينَةَ حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ . وَأَبُو رَيْحَانَةَ اسْمُهُ عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مَطَرٍ . وَهَكَذَا رَأَى بَعْضُ أَهْلِ الْعِلْمِ الْوُضُوءَ بِالْمُدِّ وَالْغُسْلَ بِالصَّاعِ . وَقَالَ الشَّافِعِيُّ وَأَحْمَدُ وَإِسْحَاقُ لَيْسَ مَعْنَى هَذَا الْحَدِيثِ عَلَى التَّوْقِيتِ أَنَّهُ لاَ يَجُوزُ أَكْثَرُ مِنْهُ وَلاَ أَقَلُّ مِنْهُ وَهُوَ قَدْرُ مَا يَكْفِي .
Бизга Аҳмад ибн Маниъ ва Али ибн Ҳужр ривоят қилиб, иккиси дедилар: бизга Исмоил ибн Улайя ривоят қилди, Абу Райҳонадан, у Сафинадан (ривоят қилдики), Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) бир мудд (сув) билан таҳорат қилар, бир сў билан ғусл қилардилар. У деди: бу бобда Оиша, Жобир ва Анас ибн Моликдан ҳам (ривоят) бор. Абу Исо (Термизий) деди: Сафинанинг ҳадиси ҳасан саҳиҳдир. Абу Райҳонанинг исми Абдуллаҳ ибн Матардир. Баъзи илм аҳли ҳам бир мудд билан таҳорат қилиш ва бир сў билан ғусл қилишни шундай кўрганлар. Шофиий, Аҳмад ва Ишоқ дедилар: бу ҳадиснинг маъноси белгилаш (топтириқ) учун эмаски, бундан кўпи ёки ози жоиз бўлмасин; балки бу етарли бўладиган ўлчовдир.