حَدَّثَنَا ابْنُ أَبِي عَقِيلٍ، وَمُحَمَّدُ بْنُ سَلَمَةَ الْمِصْرِيَّانِ، قَالاَ حَدَّثَنَا ابْنُ وَهْبٍ، عَنْ عَمْرِو بْنِ الْحَارِثِ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ، عَنْ عُرْوَةَ بْنِ الزُّبَيْرِ، وَعَمْرَةَ، عَنْ عَائِشَةَ، أَنَّ أُمَّ حَبِيبَةَ بِنْتَ جَحْشٍ، خَتَنَةَ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَتَحْتَ عَبْدِ الرَّحْمَنِ بْنِ عَوْفٍ اسْتُحِيضَتْ سَبْعَ سِنِينَ فَاسْتَفْتَتْ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " إِنَّ هَذِهِ لَيْسَتْ بِالْحَيْضَةِ وَلَكِنْ هَذَا عِرْقٌ فَاغْتَسِلِي وَصَلِّي " . قَالَ أَبُو دَاوُدَ زَادَ الأَوْزَاعِيُّ فِي هَذَا الْحَدِيثِ عَنِ الزُّهْرِيِّ عَنْ عُرْوَةَ وَعَمْرَةَ عَنْ عَائِشَةَ قَالَتِ اسْتُحِيضَتْ أُمُّ حَبِيبَةَ بِنْتُ جَحْشٍ - وَهِيَ تَحْتَ عَبْدِ الرَّحْمَنِ بْنِ عَوْفٍ - سَبْعَ سِنِينَ فَأَمَرَهَا النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم قَالَ " إِذَا أَقْبَلَتِ الْحَيْضَةُ فَدَعِي الصَّلاَةَ وَإِذَا أَدْبَرَتْ فَاغْتَسِلِي وَصَلِّي " . قَالَ أَبُو دَاوُدَ وَلَمْ يَذْكُرْ هَذَا الْكَلاَمَ أَحَدٌ مِنْ أَصْحَابِ الزُّهْرِيِّ غَيْرَ الأَوْزَاعِيِّ وَرَوَاهُ عَنِ الزُّهْرِيِّ عَمْرُو بْنُ الْحَارِثِ وَاللَّيْثُ وَيُونُسُ وَابْنُ أَبِي ذِئْبٍ وَمَعْمَرٌ وَإِبْرَاهِيمُ بْنُ سَعْدٍ وَسُلَيْمَانُ بْنُ كَثِيرٍ وَابْنُ إِسْحَاقَ وَسُفْيَانُ بْنُ عُيَيْنَةَ وَلَمْ يَذْكُرُوا هَذَا الْكَلاَمَ . قَالَ أَبُو دَاوُدَ وَإِنَّمَا هَذَا لَفْظُ حَدِيثِ هِشَامِ بْنِ عُرْوَةَ عَنْ أَبِيهِ عَنْ عَائِشَةَ . قَالَ أَبُو دَاوُدَ وَزَادَ ابْنُ عُيَيْنَةَ فِيهِ أَيْضًا أَمَرَهَا أَنْ تَدَعَ الصَّلاَةَ أَيَّامَ أَقْرَائِهَا . وَهُوَ وَهَمٌ مِنَ ابْنِ عُيَيْنَةَ وَحَدِيثُ مُحَمَّدِ بْنِ عَمْرٍو عَنِ الزُّهْرِيِّ فِيهِ شَىْءٌ يَقْرُبُ مِنَ الَّذِي زَادَ الأَوْزَاعِيُّ فِي حَدِيثِهِ .
Бизга Ибн Абу Ақил ва Муҳаммад ибн Салама ал-Мисриён ривоят қилиб айтишди: бизга Ибн Ваҳб Амр ибнул-Ҳорисдан, у Ибн Шиҳобдан, у Урва ибну Зубайр ҳамда Амрадан, улар Оишадан ривоят қилишди. Умм Ҳабиба бинти Жаҳшга — Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламнинг қариндоши ва Абдурраҳмон ибн Авфнинг хотини — етти йил истиҳаза бўлди. У Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламдан фатво сўради. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Албатта, бу ҳайз эмас, балки бу бир томирдир. Бас, ғусл қилиб намоз ўқи», деди. Абу Довуд айтди: Авзоий бу ҳадисда Зуҳрийдан, у Урва ва Амрадан, улар Оишадан зиёда қилди: Оиша айтди: Умм Ҳабиба бинти Жаҳшга — у Абдурраҳмон ибн Авфнинг хотини — етти йил истиҳаза бўлди, шунда Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам унга буюриб: «Ҳайз келганда намозни тарк қил, у кетганда ғусл қилиб намоз ўқи», деди. Абу Довуд айтди: Бу сўзни Зуҳрийнинг ашобларидан Авзоийдан бошқа ҳеч ким зикр қилмаган. Уни Зуҳрийдан Амр ибнул-Ҳорис, Лайс, Юнус, Ибн Абу Зиъб, Маъмар, Иброҳим ибн Саъд, Сулаймон ибн Касир, Ибн Ишоқ ва Суфён ибн Уяйна ривоят қилишган, аммо бу сўзни зикр қилишмаган. Абу Довуд айтди: Бу, аслида, Ҳишом ибн Урванинг отасидан, у Оишадан ривоят қилган ҳадисининг лафзидир. Абу Довуд айтди: Ибн Уяйна унда яна: «Унга ҳайз кунларида намозни тарк қилишни буюрди» деб зиёда қилди. Бу эса Ибн Уяйнанинг ваҳмидир. Муҳаммад ибн Амрнинг Зуҳрийдан ривоят қилган ҳадисида Авзоий ўз ҳадисида зиёда қилган нарсага яқин бир нарса бор.