حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ بُكَيْرٍ، قَالَ حَدَّثَنَا اللَّيْثُ، عَنْ يُونُسَ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ، أَخْبَرَنِي الْهَيْثَمُ بْنُ أَبِي سِنَانٍ، أَنَّهُ سَمِعَ أَبَا هُرَيْرَةَ ـ رضى الله عنه ـ وَهُوَ يَقْصُصُ فِي قَصَصِهِ وَهُوَ يَذْكُرُ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم إِنَّ أَخًا لَكُمْ لاَ يَقُولُ الرَّفَثَ. يَعْنِي بِذَلِكَ عَبْدَ اللَّهِ بْنَ رَوَاحَةَ وَفِينَا رَسُولُ اللَّهِ يَتْلُو كِتَابَهُ إِذَا انْشَقَّ مَعْرُوفٌ مِنَ الْفَجْرِ سَاطِعُ أَرَانَا الْهُدَى بَعْدَ الْعَمَى فَقُلُوبُنَا بِهِ مُوقِنَاتٌ أَنَّ مَا قَالَ وَاقِعُ يَبِيتُ يُجَافِي جَنْبَهُ عَنْ فِرَاشِهِ إِذَا اسْتَثْقَلَتْ بِالْمُشْرِكِينَ الْمَضَاجِعُ تَابَعَهُ عُقَيْلٌ. وَقَالَ الزُّبَيْدِيُّ أَخْبَرَنِي الزُّهْرِيُّ عَنْ سَعِيدٍ وَالأَعْرَجِ عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ ـ رضى الله عنه.
Яҳё ибн Букайр бизга айтди: Лайс бизга айтди, Юнусдан, у Ибн Шиҳобдан: Ҳайсам ибн Абу Синон менга хабар берди, у Абу Ҳурайра розияллаҳу анҳуни — қиссасини сўзлаб, Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламни зикр қилаётганида — эшитди: ‹Сизларнинг бир биродарингиз фаҳш (бемаъни сўз) гапирмайди›. Бу билан у Абдуллаҳ ибн Равоҳани (назарда тутди): ‹Бизнинг ичимизда Расулуллаҳ, У Китобини тиловат қилади — гўзал (тонг) фажрдан ёришиб чиқганда. У бизга кўрлик (залолат)дан кейин ҳидоятни кўрсатди, қалбларимиз унга ишондики, У айтган (нарса) воқе бўлгувчидир. У мушрикларга ётоқлар оғир келганида (ухлаб қолганида), ёнини тўшагидан тортиб (ибодатда) тунар эди›. Бунга Ақил мутобаат қилди. Зубайдий деди: Менга Зуҳрий хабар берди, Саъид ва Аъраждан, у Абу Ҳурайра розияллаҳу анҳудан.