حَدَّثَنَا أَبُو الْيَمَانِ، أَخْبَرَنَا شُعَيْبٌ، عَنِ الزُّهْرِيِّ، قَالَ عُرْوَةُ سَأَلْتُ عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ فَقُلْتُ لَهَا أَرَأَيْتِ قَوْلَ اللَّهِ تَعَالَى {إِنَّ الصَّفَا وَالْمَرْوَةَ مِنْ شَعَائِرِ اللَّهِ فَمَنْ حَجَّ الْبَيْتَ أَوِ اعْتَمَرَ فَلاَ جُنَاحَ عَلَيْهِ أَنْ يَطَّوَّفَ بِهِمَا} فَوَاللَّهِ مَا عَلَى أَحَدٍ جُنَاحٌ أَنْ لاَ يَطُوفَ بِالصَّفَا وَالْمَرْوَةِ. قَالَتْ بِئْسَ مَا قُلْتَ يَا ابْنَ أُخْتِي إِنَّ هَذِهِ لَوْ كَانَتْ كَمَا أَوَّلْتَهَا عَلَيْهِ كَانَتْ لاَ جُنَاحَ عَلَيْهِ أَنْ لاَ يَتَطَوَّفَ بِهِمَا، وَلَكِنَّهَا أُنْزِلَتْ فِي الأَنْصَارِ، كَانُوا قَبْلَ أَنْ يُسْلِمُوا يُهِلُّونَ لِمَنَاةَ الطَّاغِيَةِ الَّتِي كَانُوا يَعْبُدُونَهَا عِنْدَ الْمُشَلَّلِ، فَكَانَ مَنْ أَهَلَّ يَتَحَرَّجُ أَنْ يَطُوفَ بِالصَّفَا وَالْمَرْوَةِ، فَلَمَّا أَسْلَمُوا سَأَلُوا رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم عَنْ ذَلِكَ قَالُوا يَا رَسُولَ اللَّهِ، إِنَّا كُنَّا نَتَحَرَّجُ أَنْ نَطُوفَ بَيْنَ الصَّفَا وَالْمَرْوَةِ، فَأَنْزَلَ اللَّهُ تَعَالَى {إِنَّ الصَّفَا وَالْمَرْوَةَ مِنْ شَعَائِرِ اللَّهِ} الآيَةَ. قَالَتْ عَائِشَةُ ـ رضى الله عنها ـ وَقَدْ سَنَّ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم الطَّوَافَ بَيْنَهُمَا، فَلَيْسَ لأَحَدٍ أَنْ يَتْرُكَ الطَّوَافَ بَيْنَهُمَا. ثُمَّ أَخْبَرْتُ أَبَا بَكْرِ بْنَ عَبْدِ الرَّحْمَنِ، فَقَالَ إِنَّ هَذَا لَعِلْمٌ مَا كُنْتُ سَمِعْتُهُ، وَلَقَدْ سَمِعْتُ رِجَالاً مِنْ أَهْلِ الْعِلْمِ، يَذْكُرُونَ أَنَّ النَّاسَ إِلاَّ مَنْ ذَكَرَتْ عَائِشَةُ مِمَّنْ كَانَ يُهِلُّ بِمَنَاةَ، كَانُوا يَطُوفُونَ كُلُّهُمْ بِالصَّفَا وَالْمَرْوَةِ، فَلَمَّا ذَكَرَ اللَّهُ تَعَالَى الطَّوَافَ بِالْبَيْتِ، وَلَمْ يَذْكُرِ الصَّفَا وَالْمَرْوَةَ فِي الْقُرْآنِ قَالُوا يَا رَسُولَ اللَّهِ كُنَّا نَطُوفُ بِالصَّفَا وَالْمَرْوَةِ، وَإِنَّ اللَّهَ أَنْزَلَ الطَّوَافَ بِالْبَيْتِ، فَلَمْ يَذْكُرِ الصَّفَا فَهَلْ عَلَيْنَا مِنْ حَرَجٍ أَنْ نَطَّوَّفَ بِالصَّفَا وَالْمَرْوَةِ فَأَنْزَلَ اللَّهُ تَعَالَى {إِنَّ الصَّفَا وَالْمَرْوَةَ مِنْ شَعَائِرِ اللَّهِ} الآيَةَ. قَالَ أَبُو بَكْرٍ فَأَسْمَعُ هَذِهِ الآيَةَ نَزَلَتْ فِي الْفَرِيقَيْنِ كِلَيْهِمَا فِي الَّذِينَ كَانُوا يَتَحَرَّجُونَ أَنْ يَطُوفُوا بِالْجَاهِلِيَّةِ بِالصَّفَا وَالْمَرْوَةِ، وَالَّذِينَ يَطُوفُونَ ثُمَّ تَحَرَّجُوا أَنْ يَطُوفُوا بِهِمَا فِي الإِسْلاَمِ مِنْ أَجْلِ أَنَّ اللَّهَ تَعَالَى أَمَرَ بِالطَّوَافِ بِالْبَيْتِ، وَلَمْ يَذْكُرِ الصَّفَا حَتَّى ذَكَرَ ذَلِكَ بَعْدَ مَا ذَكَرَ الطَّوَافَ بِالْبَيْتِ.
Абул-Ямон бизга айтди: Шуъайб бизга хабар берди, Зуҳрийдан: Урва деди: Мен Оиша розияллаҳу анҳодан сўради ва унга: ‹Аллаҳнинг сўзи — ‹‹Албатта Сафо ва Марва Аллаҳнинг шаъоирларидан (белгиларидан)дир. Ким Байтни ҳаж қилса ёки умра қилса, у иккисини тавоф қилишда унга гуноҳ йўқ›› — ҳақида нима дейсиз? Аллаҳга қасамки, бирор кишига Сафо ва Марвани тавоф қилмасликда гуноҳ йўқ (экан-да)?› дедим. У: ‹Ёмон (гап) айтдинг, эй жияним! Агар бу (оят) сен таъвил қилгандек бўлганида, ‹у иккисини тавоф қилмасликда унга гуноҳ йўқ› бўлар эди. Лекин у Ансор ҳақида нозил бўлган. Улар Исломга киришдан олдин Мушаллалда ибодат қиладиган Манот тоғутига (деб) талбия айтар эди. Ким (Манотга) талбия айтган бўлса, у Сафо ва Марвани тавоф қилишдан қийналар (гуноҳ деб билар) эди. Улар Исломга киргач, Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламдан бу ҳақда сўради: ‹Ё Расулуллаҳ, биз Сафо ва Марва орасида тавоф қилишдан қийналар эдик› деди. Шунда Аллаҳ таоло: ‹‹Албатта Сафо ва Марва Аллаҳнинг белгиларидандир›› оятини нозил қилди› деди. Оиша розияллаҳу анҳо: ‹Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам у иккиси орасида тавоф (саъй)ни суннат қилди, шунинг учун ҳеч кимга у иккиси орасида тавофни тарк қилиш (ҳуқуқи) йўқ› деди. Сўнг мен буни Абу Бакр ибн Абдурраҳмонга айтди. У: ‹Бу — мен эшитмаган бир илм. Мен илм аҳлидан кишиларни — Оиша зикр қилган, Манотга талбия айтадиганлардан бошқа одамларнинг ҳаммаси Сафо ва Марвани тавоф қилар эди, деб зикр қилаётганини эшитди. Аллаҳ таоло Байтни тавоф қилишни зикр қилгач, Қуръанда Сафо ва Марвани зикр қилмагач, улар: ‹Ё Расулуллаҳ, биз Сафо ва Марвани тавоф қилар эдик, Аллаҳ эса Байтни тавоф қилишни нозил қилди, Сафони зикр қилмади. Бизга Сафо ва Марвани тавоф қилишда бирор гуноҳ борми?› деди. Шунда Аллаҳ таоло: ‹‹Албатта Сафо ва Марва Аллаҳнинг белгиларидандир›› оятини нозил қилди› деди. Абу Бакр деди: Мен эшитишимча, бу оят ҳар икки гуруҳ ҳақида нозил бўлган: жоҳилиятда Сафо ва Марвани тавоф қилишдан қийналадиганлар, ва (аввал) тавоф қилиб, сўнг Исломда у иккисини тавоф қилишдан қийналганлар — Аллаҳ таоло Байтни тавоф қилишга буюриб, Сафони зикр қилмагани сабабли, ҳатто Байтни тавоф қилишни зикр қилгач, буни (Сафони) зикр қилгунча.