حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ الْمُثَنَّى، حَدَّثَنَا مُعَاذٌ، أَخْبَرَنَا ابْنُ عَوْنٍ، عَنْ زِيَادِ بْنِ جُبَيْرٍ، قَالَ جَاءَ رَجُلٌ إِلَى ابْنِ عُمَرَ ـ رضى الله عنهما ـ فَقَالَ رَجُلٌ نَذَرَ أَنْ يَصُومَ يَوْمًا، قَالَ أَظُنُّهُ قَالَ الاِثْنَيْنِ، فَوَافَقَ يَوْمَ عِيدٍ. فَقَالَ ابْنُ عُمَرَ أَمَرَ اللَّهُ بِوَفَاءِ النَّذْرِ، وَنَهَى النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم عَنْ صَوْمِ هَذَا الْيَوْمِ.
Муҳаммад ибн Мусанно бизга айтди: Муоз бизга айтди: Ибн Авн бизга хабар берди, Зиёд ибн Жубайрдан: У деди: Бир киши Ибн Умар розияллаҳу анҳуманинг олдига келиб: ‹Бир киши бир кунни рўза тутишни назр қилди — у (Зиёд): ‹Душанба деди деб ўйлайман› деди — у ийд кунига тўғри келди (ҳақида)› деди. Ибн Умар: ‹Аллаҳ назрни адо этишга буюрди, Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам бу кунни рўза тутишдан қайтарди› деди.