حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ بُكَيْرٍ، حَدَّثَنَا اللَّيْثُ، عَنْ عُقَيْلٍ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ، قَالَ أَخْبَرَنِي عُرْوَةُ، أَنَّهُ سَأَلَ عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ زَوْجَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم أَرَأَيْتِ قَوْلَهُ {حَتَّى إِذَا اسْتَيْأَسَ الرُّسُلُ وَظَنُّوا أَنَّهُمْ قَدْ كُذِّبُوا} أَوْ كُذِبُوا. قَالَتْ بَلْ كَذَّبَهُمْ قَوْمُهُمْ. فَقُلْتُ وَاللَّهِ لَقَدِ اسْتَيْقَنُوا أَنَّ قَوْمَهُمْ كَذَّبُوهُمْ وَمَا هُوَ بِالظَّنِّ. فَقَالَتْ يَا عُرَيَّةُ، لَقَدِ اسْتَيْقَنُوا بِذَلِكَ. قُلْتُ فَلَعَلَّهَا أَوْ كُذِبُوا. قَالَتْ مَعَاذَ اللَّهِ، لَمْ تَكُنِ الرُّسُلُ تَظُنُّ ذَلِكَ بِرَبِّهَا وَأَمَّا هَذِهِ الآيَةُ قَالَتْ هُمْ أَتْبَاعُ الرُّسُلِ الَّذِينَ آمَنُوا بِرَبِّهِمْ وَصَدَّقُوهُمْ، وَطَالَ عَلَيْهِمُ الْبَلاَءُ، وَاسْتَأْخَرَ عَنْهُمُ النَّصْرُ حَتَّى إِذَا اسْتَيْأَسَتْ مِمَّنْ كَذَّبَهُمْ مِنْ قَوْمِهِمْ، وَظَنُّوا أَنَّ أَتْبَاعَهُمْ كَذَّبُوهُمْ جَاءَهُمْ نَصْرُ اللَّهِ. قَالَ أَبُو عَبْدِ اللَّهِ {اسْتَيْأَسُوا} افْتَعَلُوا مِنْ يَئِسْتُ. {مِنْهُ} مِنْ يُوسُفَ. {لاَ تَيْأَسُوا مِنْ رَوْحِ اللَّهِ} مَعْنَاهُ الرَّجَاءُ.
Яҳё ибн Букайр бизга айтди, Лайс бизга айтди, Уқайлдан, Ибн Шиҳобдан, у деди: Урва менга хабар бердики, у Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг хотини Оиша розияллаҳу анҳодан сўради: «Унинг (Аллаҳнинг): ‹...токи пайғамбарлар (қавмидан) ноумид бўлиб, улар (қавмлари) ёлғонга чиқарилдик деб ўйлаганларида...› ёки ‹кузибу (ёлғонга чиқарилди)› деган сўзи ҳақида (нима дейсан)?». У: «Балки уларнинг қавми уларни ёлғонга чиқарди (каззаба)», деди. Мен: «Аллаҳга қасамки, улар қавмлари ўзларини ёлғонга чиқарганига аниқ ишонган эдилар-ку, бу (оддий) гумон эмас», дедим. У: «Эй Урайя (кичик Урва), улар бунга аниқ ишонган эдилар», деди. Мен: «Бўлмаса, балки у ‹кузибу (ёлғонга чиқарилди деб ўйладилар)›дир (яъни пайғамбарлар)», дедим. У: «Аллаҳдан паноҳ! Пайғамбарлар буни Рабблари ҳақида ҳеч ўйламаган. Бу оятга келсак: улар пайғамбарларнинг издошларики, Раббларига иймон келтирган ва уларни тасдиқлаган; уларга бало узайди, нусрат кечикди, токи уларни ёлғонга чиқарган қавмларидан ноумид бўлдилар ва ўз издошларини (ҳам) ўзларини ёлғонга чиқарди деб ўйлаганларида, уларга Аллаҳнинг нусрати келди», деди. Абу Абдуллаҳ деди: «Истайъасу» — «яисту (ноумид бўлдим)»дан «ифтаалу» (вазнида); «минҳу» — Юсуфдан; «Аллаҳнинг раҳмати (равҳ)дан ноумид бўлманг» — маъноси умид (дегани).