حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ يُوسُفَ، حَدَّثَنَا اللَّيْثُ، قَالَ حَدَّثَنِي أَبُو الأَسْوَدِ، عَنْ عُرْوَةَ بْنِ الزُّبَيْرِ، قَالَ كَانَ عَبْدُ اللَّهِ بْنُ الزُّبَيْرِ أَحَبَّ الْبَشَرِ إِلَى عَائِشَةَ بَعْدَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم وَأَبِي بَكْرٍ، وَكَانَ أَبَرَّ النَّاسِ بِهَا، وَكَانَتْ لاَ تُمْسِكُ شَيْئًا مِمَّا جَاءَهَا مِنْ رِزْقِ اللَّهِ {إِلاَّ} تَصَدَّقَتْ. فَقَالَ ابْنُ الزُّبَيْرِ يَنْبَغِي أَنْ يُؤْخَذَ عَلَى يَدَيْهَا. فَقَالَتْ أَيُؤْخَذُ عَلَى يَدَىَّ عَلَىَّ نَذْرٌ إِنْ كَلَّمْتُهُ. فَاسْتَشْفَعَ إِلَيْهَا بِرِجَالٍ مِنْ قُرَيْشٍ، وَبِأَخْوَالِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم خَاصَّةً فَامْتَنَعَتْ، فَقَالَ لَهُ الزُّهْرِيُّونَ أَخْوَالُ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم مِنْهُمْ عَبْدُ الرَّحْمَنِ بْنُ الأَسْوَدِ بْنِ عَبْدِ يَغُوثَ وَالْمِسْوَرُ بْنُ مَخْرَمَةَ إِذَا اسْتَأْذَنَّا فَاقْتَحِمِ الْحِجَابَ. فَفَعَلَ، فَأَرْسَلَ إِلَيْهَا بِعَشْرِ رِقَابٍ، فَأَعْتَقَتْهُمْ، ثُمَّ لَمْ تَزَلْ تُعْتِقُهُمْ حَتَّى بَلَغَتْ أَرْبَعِينَ. فَقَالَتْ وَدِدْتُ أَنِّي جَعَلْتُ حِينَ حَلَفْتُ عَمَلاً أَعْمَلُهُ فَأَفْرُغَ مِنْهُ.
Абдуллаҳ ибн Юсуф бизга айтди, Лайс бизга айтди, у деди: Абул-Асвад менга айтди, Урва ибн Зубайрдан, у деди: Абдуллаҳ ибн Зубайр Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам ва Абу Бакрдан кейин Оишага инсонларнинг энг севимлиси эди, у (Оиша)га одамларнинг энг яхшилик қилувчиси эди. У (Оиша) Аллаҳнинг ризқидан ўзига келган ҳар бир нарсани — садақа қилмай — ушлаб қолмас эди. Ибн Зубайр: «Унинг қўлини ушлаш (садақада ҳаддан ошмаслик учун чеклаш) керак», деди. У (Оиша): «Менинг қўлим ушланадими?! Агар у билан гаплашсам, зиммамда (қул озод қилиш) назри бўлсин», деди. У (Ибн Зубайр) унга Қурайшдан бир неча кишини ва хусусан Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламнинг тоғалари (орқали) шафоат (воситачи) қилдирди, лекин у (Оиша) (гаплаштишдан) тийилди. Унга Зуҳрийлар — Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг тоғалари, улар орасида Абдураҳмон ибнул-Асвад ибн Абду Яғус ва Мисвор ибн Махрама — дедилар: «Биз изн сўраганимизда, ҳижобни (пардани) босиб ўт (кириб кел)». У шундай қилди. (Оиша) унга ўн қул юборди, у уларни озод қилди, сўнг уларни озод қилаверди, токи қирққа етди. У: «Қасам ичганимда бирор амал (каффорат) қилишни белгилаб қўйганимни — уни адо этиб (назрдан) қутулар эдим — жуда истардим», деди.