حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ عَبْدِ الْوَهَّابِ، حَدَّثَنَا حَمَّادٌ، حَدَّثَنَا هِشَامٌ، عَنْ أَبِيهِ،، قَالَ كَانَ النَّاسُ يَتَحَرَّوْنَ بِهَدَايَاهُمْ يَوْمَ عَائِشَةَ قَالَتْ عَائِشَةُ فَاجْتَمَعَ صَوَاحِبِي إِلَى أُمِّ سَلَمَةَ، فَقُلْنَ يَا أُمَّ سَلَمَةَ، وَاللَّهِ إِنَّ النَّاسَ يَتَحَرَّوْنَ بِهَدَايَاهُمْ يَوْمَ عَائِشَةَ، وَإِنَّا نُرِيدُ الْخَيْرَ كَمَا تُرِيدُهُ عَائِشَةُ، فَمُرِي رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم أَنْ يَأْمُرَ النَّاسَ أَنْ يُهْدُوا إِلَيْهِ حَيْثُ مَا كَانَ أَوْ حَيْثُ مَا دَارَ، قَالَتْ فَذَكَرَتْ ذَلِكَ أُمُّ سَلَمَةَ لِلنَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَتْ فَأَعْرَضَ عَنِّي، فَلَمَّا عَادَ إِلَىَّ ذَكَرْتُ لَهُ ذَاكَ فَأَعْرَضَ عَنِّي، فَلَمَّا كَانَ فِي الثَّالِثَةِ ذَكَرْتُ لَهُ فَقَالَ " يَا أُمَّ سَلَمَةَ لاَ تُؤْذِينِي فِي عَائِشَةَ، فَإِنَّهُ وَاللَّهِ مَا نَزَلَ عَلَىَّ الْوَحْىُ وَأَنَا فِي لِحَافِ امْرَأَةٍ مِنْكُنَّ غَيْرِهَا ".
Абдуллаҳ ибн Абдулваҳҳоб бизга айтди, Ҳаммод бизга айтди, Ҳишом бизга айтди, отасидан, у деди: Одамлар ўз ҳадяларини Оишанин кунида (беришни) кўзлар (пойлар) эди. Оиша деди: Менинг (шерик) аёлларим Умму Саламанинг олдига тўпланди ва: «Эй Умму Салама, Аллаҳга қасам, одамлар ўз ҳадяларини Оишанин кунида (беришни) кўзлайди, биз ҳам Оиша хоҳлагандек яхшилик (Набийнинг розилигини) истаймиз; бас, Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламга айт, одамларга — у қаерда (кимнинг навбатида) бўлса ёки қаерга айланса — ўша ерда унга ҳадя беришни буюрсин», дедилар. (Оиша) деди: Умму Салама буни Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга зикр қилди. (Умму Салама) деди: У мендан юз ўгирди. Менга (навбат) қайтганида, мен унга буни зикр қилдим, у мендан юз ўгирди. Учинчи (марта) бўлганида, мен унга зикр қилдим, у: «Эй Умму Салама, мени Оиша (иши)да озорлама; чунки Аллаҳга қасам, мен сизлардан бирортангизнинг чойшабингиз остида (бўлган пайтимда) — ундан (Оишадан) ўзга — менга ваҳй нозил бўлмади», деди.