حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ مُحَمَّدٍ، حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ، أَخْبَرَنَا هِشَامُ بْنُ عُرْوَةَ، عَنْ أَبِيهِ، أَنَّ أَصْحَابَ، رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالُوا لِلزُّبَيْرِ يَوْمَ الْيَرْمُوكِ أَلاَ تَشُدُّ فَنَشُدَّ مَعَكَ فَقَالَ إِنِّي إِنْ شَدَدْتُ كَذَبْتُمْ. فَقَالُوا لاَ نَفْعَلُ، فَحَمَلَ عَلَيْهِمْ حَتَّى شَقَّ صُفُوفَهُمْ، فَجَاوَزَهُمْ وَمَا مَعَهُ أَحَدٌ، ثُمَّ رَجَعَ مُقْبِلاً، فَأَخَذُوا بِلِجَامِهِ، فَضَرَبُوهُ ضَرْبَتَيْنِ عَلَى عَاتِقِهِ بَيْنَهُمَا ضَرْبَةٌ ضُرِبَهَا يَوْمَ بَدْرٍ. قَالَ عُرْوَةُ كُنْتُ أُدْخِلُ أَصَابِعِي فِي تِلْكَ الضَّرَبَاتِ أَلْعَبُ وَأَنَا صَغِيرٌ. قَالَ عُرْوَةُ وَكَانَ مَعَهُ عَبْدُ اللَّهِ بْنُ الزُّبَيْرِ يَوْمَئِذٍ وَهْوَ ابْنُ عَشْرِ سِنِينَ، فَحَمَلَهُ عَلَى فَرَسٍ وَكَّلَ بِهِ رَجُلاً.
Аҳмад ибн Муҳаммад бизга айтди, Абдуллаҳ бизга айтди, Ҳишом ибн Урва бизга хабар берди, отасидан: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламнинг саҳобалари Ярмук куни Зубайрга: «(Ҳужумга) шиддат бермайсанми (ҳамла қилмайсанми), биз ҳам сен билан ҳамла қиламиз?», дедилар. У: «Мен ҳамла қилсам, сизлар ёлғон айтасизлар (орқага қайтасизлар)», деди. Улар: «(Бундай) қилмаймиз», дедилар. У уларга (душманга) ҳамла қилди, токи уларнинг сафларини ёрди, улардан ўтиб кетди, у билан ҳеч ким йўқ эди; сўнг юзланиб қайтди, улар унинг жиловидан ушлади ва уни икки марта елкасига урдилар, улар орасида Бадр куни урилган бир зарба (яраси) бор эди. Урва деди: Мен бармоқларимни ўша яраларга солиб, ўйнар эдим — мен кичик бола эдим. Урва деди: У билан ўша кунда Абдуллаҳ ибнуз-Зубайр ҳам бор эди, у ўн ёшли эди, (Зубайр) уни бир отга миндирди ва унга бир кишини вакил қилди.