حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مُحَمَّدٍ، حَدَّثَنَا مُعَاوِيَةُ بْنُ عَمْرٍو، حَدَّثَنَا أَبُو إِسْحَاقَ، عَنْ حُمَيْدٍ، سَمِعْتُ أَنَسًا ـ رضى الله عنه ـ يَقُولُ خَرَجَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم إِلَى الْخَنْدَقِ، فَإِذَا الْمُهَاجِرُونَ وَالأَنْصَارُ يَحْفِرُونَ فِي غَدَاةٍ بَارِدَةٍ، فَلَمْ يَكُنْ لَهُمْ عَبِيدٌ يَعْمَلُونَ ذَلِكَ لَهُمْ، فَلَمَّا رَأَى مَا بِهِمْ مِنَ النَّصَبِ وَالْجُوعِ قَالَ " اللَّهُمَّ إِنَّ الْعَيْشَ عَيْشُ الآخِرَهْ فَاغْفِرْ لِلأَنْصَارِ وَالْمُهَاجِرَهْ " فَقَالُوا مُجِيبِينَ لَهُ نَحْنُ الَّذِينَ بَايَعُوا مُحَمَّدَا عَلَى الْجِهَادِ مَا بَقِينَا أَبَدَا
Абдуллаҳ ибн Муҳаммад бизга айтди, Муовия ибн Амр бизга айтди, Абу Исъҳоқ бизга айтди, Ҳумайддан: Анас розияллаҳу анҳуни шундай деганини эшитдим: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам Хандақга чиқди, бирдан Муҳожирлар ва Ансор совуқ бир эрталабда қазар эдилар, уларнинг қуллари йўқ эди. (Набий) уларда бўлган чарчоқ ва очликни кўрганида: «Эй Аллаҳ, албатта (ҳақиқий) ҳаёт — охират ҳаётидир; бас, Ансор ва Муҳожирни мағфират қил», деди. Улар жавоб бериб: «Биз Муҳаммадга — токи қолдик (тирик) эканмиз, абад жиҳодга — байъат қилган кишилармиз», дедилар.