حَدَّثَنَا قَبِيصَةُ، حَدَّثَنَا سُفْيَانُ، عَنِ الأَعْمَشِ، عَنْ أَبِي وَائِلٍ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ، قَالَ لَمَّا قَسَمَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم قِسْمَةَ حُنَيْنٍ قَالَ رَجُلٌ مِنَ الأَنْصَارِ مَا أَرَادَ بِهَا وَجْهَ اللَّهِ. فَأَتَيْتُ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم فَأَخْبَرْتُهُ، فَتَغَيَّرَ وَجْهُهُ ثُمَّ قَالَ " رَحْمَةُ اللَّهِ عَلَى مُوسَى، لَقَدْ أُوذِيَ بِأَكْثَرَ مِنْ هَذَا فَصَبَرَ ".
Қабиса бизга айтди, Суфён бизга айтди, у Аъмашдан, у Абу Воилдан, у Абдуллаҳдан: У айтди: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам Ҳунайн тақсимотини тақсимлаганда, Ансордан бир киши: «Бу билан Аллаҳнинг юзи (ризоси) кўзланмади» деди. Мен Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг олдига келиб унга хабар бердим. Унинг юзи ўзгарди, кейин деди: «Аллаҳнинг раҳмати Мусога бўлсин! У бундан кўпроқ озорланди, лекин сабр қилди.»