حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ يُوسُفَ، حَدَّثَنَا سُفْيَانُ، عَنْ عَاصِمِ بْنِ سُلَيْمَانَ، قَالَ سَأَلْتُ أَنَسَ بْنَ مَالِكٍ ـ رضى الله عنه ـ عَنِ الصَّفَا، وَالْمَرْوَةِ،. فَقَالَ كُنَّا نَرَى أَنَّهُمَا مِنْ أَمْرِ الْجَاهِلِيَّةِ، فَلَمَّا كَانَ الإِسْلاَمُ أَمْسَكْنَا عَنْهُمَا، فَأَنْزَلَ اللَّهُ تَعَالَى {إِنَّ الصَّفَا وَالْمَرْوَةَ } إِلَى قَوْلِهِ {أَنْ يَطَّوَّفَ بِهِمَا}.
Муҳаммад ибн Юсуф бизга айтди, Суфён бизға айтди, у Осим ибн Сулаймондан: У айтди: Мен Анас ибн Молик розияллаҳу анҳудан Сафо ва Марва ҳақида сўрадим. У деди: «Биз улар (орасидаги саъй) жоҳилият ишларидан деб ўйлар эдик. Ислом келганида, биз улардан тўхтадик. Шунда Аллаҳ таоло: «Албатта Сафо ва Марва...» — «уларни тавоф қилиши (гуноҳ эмас)» сўзигача (оятини) нозил қилди.»