حَدَّثَنَا مُوسَى بْنُ إِسْمَاعِيلَ، حَدَّثَنَا أَبُو عَوَانَةَ، عَنْ حُصَيْنٍ، عَنِ الشَّعْبِيِّ، عَنْ عَدِيٍّ، قَالَ أَخَذَ عَدِيٌّ عِقَالاً أَبْيَضَ وَعِقَالاً أَسْوَدَ حَتَّى كَانَ بَعْضُ اللَّيْلِ نَظَرَ فَلَمْ يَسْتَبِينَا، فَلَمَّا أَصْبَحَ قَالَ يَا رَسُولَ اللَّهِ، جَعَلْتُ تَحْتَ وِسَادَتِي. قَالَ " إِنَّ وِسَادَكَ إِذًا لَعَرِيضٌ أَنْ كَانَ الْخَيْطُ الأَبْيَضُ وَالأَسْوَدُ تَحْتَ وِسَادَتِكَ ".
Мусо ибн Исмоил бизга айтди, Абу Авона бизға айтди, у Ҳусайндан, у Шаъбийдан, у Адийдан: У айтди: Адий оқ арқон (боғич) ва қора арқон олди, то туннинг бир қисмида (саҳарда) қараганида, улар бир-биридан ажралмади (фарқланмади). Тонг отганида у деди: «Эй Расулуллаҳ, мен (уларни) ёстиғим тагига қўйган эдим.» У деди: «Сенинг ёстиғинг жуда кенг экан, агар оқ ва қора ип (чизиқ) ёстиғинг тагида бўлса (яъни сен тун ва кундузни англамабсан).»