حَدَّثَنَا مَالِكُ بْنُ إِسْمَاعِيلَ، حَدَّثَنَا إِسْرَائِيلُ، عَنْ عَاصِمٍ، عَنْ أَبِي عُثْمَانَ، عَنْ أُسَامَةَ، قَالَ كُنْتُ عِنْدَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم إِذْ جَاءَهُ رَسُولُ إِحْدَى بَنَاتِهِ وَعِنْدَهُ سَعْدٌ وَأُبَىُّ بْنُ كَعْبٍ وَمُعَاذٌ أَنَّ ابْنَهَا يَجُودُ بِنَفْسِهِ. فَبَعَثَ إِلَيْهَا " لِلَّهِ مَا أَخَذَ، وَلِلَّهِ مَا أَعْطَى، كُلٌّ بِأَجَلٍ، فَلْتَصْبِرْ وَلْتَحْتَسِبْ ".
Усома айтди: Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) ҳузурида эдим, шунда унинг қизларидан бирининг элчиси келди — ёнида Саъд, Убай ибн Каъб ва Муоз бор эди — унинг ўғли жон бераётганини (хабар қилди). У унга (қизига): "Олгани ҳам Аллаҳники, бергани ҳам Аллаҳники, ҳар нарса белгиланган ажал биландир. Бас сабр қилсин ва (савобни) умид қилсин" деб (хабар) юборди.