حَدَّثَنَا أَبُو النُّعْمَانِ، حَدَّثَنَا أَبُو عَوَانَةَ، عَنْ عَبْدِ الْمَلِكِ بْنِ عُمَيْرٍ، عَنْ جَابِرِ بْنِ سَمُرَةَ، قَالَ قَالَ سَعْدٌ كُنْتُ أُصَلِّي بِهِمْ صَلاَةَ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم صَلاَتَىِ الْعَشِيِّ لاَ أَخْرِمُ عَنْهَا، أَرْكُدُ فِي الأُولَيَيْنِ وَأَحْذِفُ فِي الأُخْرَيَيْنِ. فَقَالَ عُمَرُ ـ رضى الله عنه ـ ذَلِكَ الظَّنُّ بِكَ.
Абун-Нуъмон бизга айтди: Абу Авона бизга айтди, Абдулмалик ибн Умайрдан, у Жобир ибн Самурадан: У деди: Саъд: ‹Мен уларга Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламнинг намозини — кечки икки намозни — ўқир эдим, ундан бирор нарсани камайтирмас эдим, дастлабки икки (ракат)да (қироатни) чўзар, охирги икки (ракат)да қисқартирар эдим›, деди. Умар розияллаҳу анҳу: ‹Сен ҳақда гумон шу эди›, деди.