وَحَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ رَافِعٍ، حَدَّثَنَا عَبْدُ الرَّزَّاقِ، أَخْبَرَنَا ابْنُ جُرَيْجٍ، قَالَ قُلْتُ لِعَطَاءٍ أَىُّ حِينٍ أَحَبُّ إِلَيْكَ أَنْ أُصَلِّيَ الْعِشَاءَ الَّتِي يَقُولُهَا النَّاسُ الْعَتَمَةَ إِمَامًا وَخِلْوًا قَالَ سَمِعْتُ ابْنَ عَبَّاسٍ يَقُولُ أَعْتَمَ نَبِيُّ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم ذَاتَ لَيْلَةٍ الْعِشَاءَ - قَالَ - حَتَّى رَقَدَ نَاسٌ وَاسْتَيْقَظُوا وَرَقَدُوا وَاسْتَيْقَظُوا فَقَامَ عُمَرُ بْنُ الْخَطَّابِ فَقَالَ الصَّلاَةَ . فَقَالَ عَطَاءٌ قَالَ ابْنُ عَبَّاسٍ فَخَرَجَ نَبِيُّ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم كَأَنِّي أَنْظُرُ إِلَيْهِ الآنَ يَقْطُرُ رَأْسُهُ مَاءً وَاضِعًا يَدَهُ عَلَى شِقِّ رَأْسِهِ قَالَ " لَوْلاَ أَنْ يَشُقَّ عَلَى أُمَّتِي لأَمَرْتُهُمْ أَنْ يُصَلُّوهَا كَذَلِكَ " . قَالَ فَاسْتَثْبَتُّ عَطَاءً كَيْفَ وَضَعَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم يَدَهُ عَلَى رَأْسِهِ كَمَا أَنْبَأَهُ ابْنُ عَبَّاسٍ فَبَدَّدَ لِي عَطَاءٌ بَيْنَ أَصَابِعِهِ شَيْئًا مِنْ تَبْدِيدٍ ثُمَّ وَضَعَ أَطْرَافَ أَصَابِعِهِ عَلَى قَرْنِ الرَّأْسِ ثُمَّ صَبَّهَا يُمِرُّهَا كَذَلِكَ عَلَى الرَّأْسِ حَتَّى مَسَّتْ إِبْهَامُهُ طَرَفَ الأُذُنِ مِمَّا يَلِي الْوَجْهَ ثُمَّ عَلَى الصُّدْغِ وَنَاحِيَةِ اللِّحْيَةِ لاَ يُقَصِّرُ وَلاَ يَبْطِشُ بِشَىْءٍ إِلاَّ كَذَلِكَ . قُلْتُ لِعَطَاءٍ كَمْ ذُكِرَ لَكَ أَخَّرَهَا النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم لَيْلَتَئِذٍ قَالَ لاَ أَدْرِي . قَالَ عَطَاءٌ أَحَبُّ إِلَىَّ أَنْ أُصَلِّيَهَا إِمَامًا وَخِلْوًا مُؤَخَّرَةً كَمَا صَلاَّهَا النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم لَيْلَتَئِذٍ فَإِنْ شَقَّ عَلَيْكَ ذَلِكَ خِلْوًا أَوْ عَلَى النَّاسِ فِي الْجَمَاعَةِ وَأَنْتَ إِمَامُهُمْ فَصَلِّهَا وَسَطًا لاَ مُعَجَّلَةً وَلاَ مُؤَخَّرَةً .
Ибн Журайж айтди: Мен Атога: «Одамлар ‹атама› деб атайдиган хуфтонни — имом (сифатида) ёки ёлғиз (ўзим) — қайси вақтда ўқишим сенга кўпроқ ёқади?» дедим. У: Мен Ибн Аббосни айтаётган ҳолда эшитдим: Аллаҳнинг Набийси (соллаллаҳу алайҳи васаллам) бир кеча хуфтонни кечиктирди — то одамлар ухлаб, уйғониб, (яна) ухлаб, уйғонгунга қадар. Бас Умар ибн ал-Хаттоб туриб: «Намоз!» деди. Ато: Ибн Аббос: Бас Аллаҳнинг Набийси (соллаллаҳу алайҳи васаллам) чиқди — гўё мен унга ҳозир қараб тургандекман — бошидан сув томиб, қўлини бошининг бир томонига қўйган ҳолда. У: «Агар умматимга машаққат бўлишидан (чўчимасам эди), уларга уни шундай (кечиктириб) ўқишни буюрар эдим» деди, деди. (Ибн Журайж:) Мен Атодан — Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) қўлини бошига қанай қўйганини, Ибн Аббос унга қанай хабар берган бўлса — (аниқлаб) сўрадим. Бас Ато менга бармоқларини бироз очди (ёйди), кейин бармоқлари учларини бошининг тепасига қўйди, кейин уларни — боши бўйлаб шундай юргизиб — то бош бармоғи юзга яқин қулоқ четига теккунгача туширди, кейин чакка (судғ) ва соқол томонига (етказди); қисқартирмади ва ҳеч нарсани (бошқача) ушламади, фақат шундай (қилди). Мен Атога: «Сенга зикр қилинди (айтилди)ки, Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) ўша кеча уни қанча кечиктирди?» дедим. У: «Билмаймман» деди. Ато: «Менга кўпроқ ёқадиган(и) — уни имом (ёки) ёлғиз ҳолда — Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) ўша кеча ўқиганидек — кечиктириб ўқишим; агар бу сенга ёлғиз ҳолда, ёки жамоатда — сен уларнинг имоми бўлиб — одамларга оғир бўлса, уни ўртача (вақтда) ўқи — на тезлатиб, на кечиктириб» деди.