حَدَّثَنَا عُبَيْدُ اللَّهِ بْنُ مُعَاذٍ، وَحَامِدُ بْنُ عُمَرَ، وَمُحَمَّدُ بْنُ عَبْدِ الأَعْلَى، قَالَ ابْنُ مُعَاذٍ حَدَّثَنَا الْمُعْتَمِرُ بْنُ سُلَيْمَانَ، عَنْ أَبِيهِ، قَالَ حَدَّثَنِي السُّمَيْطُ، عَنْ أَنَسِ بْنِ مَالِكٍ، قَالَ افْتَتَحْنَا مَكَّةَ ثُمَّ إِنَّا غَزَوْنَا حُنَيْنًا فَجَاءَ الْمُشْرِكُونَ بِأَحْسَنِ صُفُوفٍ رَأَيْتُ - قَالَ - فَصُفَّتِ الْخَيْلُ ثُمَّ صُفَّتِ الْمُقَاتِلَةُ ثُمَّ صُفَّتِ النِّسَاءُ مِنْ وَرَاءِ ذَلِكَ ثُمَّ صُفَّتِ الْغَنَمُ ثُمَّ صُفَّتِ النَّعَمُ - قَالَ - وَنَحْنُ بَشَرٌ كَثِيرٌ قَدْ بَلَغْنَا سِتَّةَ آلاَفٍ وَعَلَى مُجَنِّبَةِ خَيْلِنَا خَالِدُ بْنُ الْوَلِيدِ - قَالَ - فَجَعَلَتْ خَيْلُنَا تَلْوِي خَلْفَ ظُهُورِنَا فَلَمْ نَلْبَثْ أَنِ انْكَشَفَتْ خَيْلُنَا وَفَرَّتِ الأَعْرَابُ وَمَنْ نَعْلَمُ مِنَ النَّاسِ - قَالَ - فَنَادَى رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " يَا لَلْمُهَاجِرِينَ يَا لَلْمُهَاجِرِينَ " . ثُمَّ قَالَ " يَا لَلأَنْصَارِ يَا لَلأَنْصَارِ " . قَالَ قَالَ أَنَسٌ هَذَا حَدِيثُ عِمِّيَّةٍ . قَالَ قُلْنَا لَبَّيْكَ يَا رَسُولَ اللَّهِ - قَالَ - فَتَقَدَّمَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم - قَالَ - فَايْمُ اللَّهِ مَا أَتَيْنَاهُمْ حَتَّى هَزَمَهُمُ اللَّهُ - قَالَ - فَقَبَضْنَا ذَلِكَ الْمَالَ ثُمَّ انْطَلَقْنَا إِلَى الطَّائِفِ فَحَاصَرْنَاهُمْ أَرْبَعِينَ لَيْلَةً ثُمَّ رَجَعْنَا إِلَى مَكَّةَ فَنَزَلْنَا - قَالَ - فَجَعَلَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يُعْطِي الرَّجُلَ الْمِائَةَ مِنَ الإِبِلِ . ثُمَّ ذَكَرَ بَاقِيَ الْحَدِيثِ كَنَحْوِ حَدِيثِ قَتَادَةَ وَأَبِي التَّيَّاحِ وَهِشَامِ بْنِ زَيْدٍ .
Анас ибн Молик айтди: Биз Маккани фатҳ қилдик, кейин биз Ҳунайнга ғазот қилдик. Бас мушриклар мен кўрган энг чиройли сафлар билан келдилар. Отлиқлар саф тортди, кейин жангчилар саф тортди, кейин уларнинг ортидан аёллар саф тортди, кейин қўйлар саф тортди, кейин (бошқа) чорвалар саф тортди. Биз эса кўп одам — олти мингга етган эдик; бизнинг отлиқларимизнинг бир қанотида Холид ибн ал-Валид (бор) эди. Бас отлиқларимиз бизнинг ортимизга қайрила бошлади; кўп ўтмай отлиқларимиз очилди (пароканда бўлди) ва аъробийлар ҳамда биз биладиган (бошқа) одамлар қочди. Бас Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Эй муҳожирлар! Эй муҳожирлар!» деб нидо қилди. Кейин: «Эй Ансор! Эй Ансор!» деди. Анас: «Бу — (менинг) амакиларим (ривоятидаги) ҳадисдир» деди. Биз: «Лаббайк, эй Расулуллаҳ» дедик. Бас Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) олдинга чиқди. Аллаҳга қасам, биз уларга (етиб) бормадик, то Аллаҳ уларни мағлуб қилгунча. Бас биз ўша молни (ғаниматни) қўлга олдик, кейин Тоифга жўнадик ва уларни қирқ кеча қамал қилдик, кейин Маккага қайтдик ва тушдик. Бас Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) бир кишига юзтадан туя бера бошлади. Кейин (ровий) ҳадиснинг қолганини Қатода, Абут-Тайёҳ ва Ҳишом ибн Зайднинг ҳадиси мисли(да) зикр қилди.