وَحَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ الْمُثَنَّى، وَابْنُ، بَشَّارٍ قَالَ ابْنُ الْمُثَنَّى حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ جَعْفَرٍ، حَدَّثَنَا شُعْبَةُ، عَنِ الْحَكَمِ، عَنْ عُمَارَةَ بْنِ عُمَيْرٍ، عَنْ إِبْرَاهِيمَ بْنِ أَبِي مُوسَى، عَنْ أَبِي مُوسَى، أَنَّهُ كَانَ يُفْتِي بِالْمُتْعَةِ فَقَالَ لَهُ رَجُلٌ رُوَيْدَكَ بِبَعْضِ فُتْيَاكَ فَإِنَّكَ لاَ تَدْرِي مَا أَحْدَثَ أَمِيرُ الْمُؤْمِنِينَ فِي النُّسُكِ بَعْدُ حَتَّى لَقِيَهُ بَعْدُ فَسَأَلَهُ فَقَالَ عُمَرُ قَدْ عَلِمْتُ أَنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم قَدْ فَعَلَهُ وَأَصْحَابُهُ وَلَكِنْ كَرِهْتُ أَنْ يَظَلُّوا مُعْرِسِينَ بِهِنَّ فِي الأَرَاكِ ثُمَّ يَرُوحُونَ فِي الْحَجِّ تَقْطُرُ رُءُوسُهُمْ .
Абу Мусо (ривоят қилди)ки: У мутъага (таматтуъга) фатво берар эди. Бас унга бир киши: «Фатволарингнинг баъзисида оҳиста бўл; чунки сен мўминлар амири ибодат борасида кейин нима пайдо қилганини билмайсан» деди, то кейин уни (Умарни) учратгунча; бас ундан сўради. Умар: «Мен биламанки, Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) ҳам, ашоблари ҳам буни қилган; аммо мен уларнинг Арокда (дарахтлар тагида) аёллари билан жинсий алоқада бўлиб, кейин — бошларидан (сув/атир) томиб турган ҳолда — ҳажга боришларини ёқтирмадим» деди.