حَدَّثَنَا عُثْمَانُ بْنُ أَبِي شَيْبَةَ، حَدَّثَنَا جَرِيرٌ، عَنِ الأَعْمَشِ، عَنْ إِبْرَاهِيمَ، عَنْ عَلْقَمَةَ، قَالَ إِنِّي لأَمْشِي مَعَ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ مَسْعُودٍ بِمِنًى إِذْ لَقِيَهُ عُثْمَانُ بْنُ عَفَّانَ فَقَالَ هَلُمَّ يَا أَبَا عَبْدِ الرَّحْمَنِ قَالَ فَاسْتَخْلاَهُ فَلَمَّا رَأَى عَبْدُ اللَّهِ أَنْ لَيْسَتْ لَهُ حَاجَةٌ - قَالَ - قَالَ لِي تَعَالَ يَا عَلْقَمَةُ - قَالَ - فَجِئْتُ فَقَالَ لَهُ عُثْمَانُ أَلاَ نُزَوِّجُكَ يَا أَبَا عَبْدِ الرَّحْمَنِ جَارِيَةً بِكْرًا لَعَلَّهُ يَرْجِعُ إِلَيْكَ مِنْ نَفْسِكَ مَا كُنْتَ تَعْهَدُ فَقَالَ عَبْدُ اللَّهِ لَئِنْ قُلْتَ ذَاكَ . فَذَكَرَ بِمِثْلِ حَدِيثِ أَبِي مُعَاوِيَةَ .
Бизга Усмон ибн Абу Шайба ривоят қилди, бизга Жарир ал-Аъмашдан, у Иброҳимдан, у Алқамадан ривоят қилди, у деди: Мен Минода Абдуллаҳ ибн Масъуд билан юрардим, шунда унга Усмон ибн Аффон рўпара келиб: «Бери кел, эй Абу Абдурраҳмон» деди. (Ровий) деди: У уни хилватга олди. Абдуллаҳ унинг (жиддий) ҳожати йўқлигини кўрганда, менга: «Кел, эй Алқама» деди. Мен келдим. Усмон унга: «Эй Абу Абдурраҳмон, сенга бир бокира чўрини уйлантирмайликми? Шояд сенга ўзингдан (илгари) билган нарсанг қайтса» деди. Абдуллаҳ: «Агар шуни айтсанг...» деди — ва Абу Муовиянинг ҳадиси каби зикр қилди.