وَحَدَّثَنِي حَرْمَلَةُ بْنُ يَحْيَى، حَدَّثَنَا ابْنُ وَهْبٍ، أَخْبَرَنِي يُونُسُ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ، عَنْ عُرْوَةَ، أَنَّ عَائِشَةَ، أَخْبَرَتْهُ أَنَّهُ، جَاءَ أَفْلَحُ أَخُو أَبِي الْقُعَيْسِ يَسْتَأْذِنُ عَلَيْهَا بَعْدَ مَا نَزَلَ الْحِجَابُ - وَكَانَ أَبُو الْقُعَيْسِ أَبَا عَائِشَةَ مِنَ الرَّضَاعَةِ - قَالَتْ عَائِشَةُ فَقُلْتُ وَاللَّهِ لاَ آذَنُ لأَفْلَحَ حَتَّى أَسْتَأْذِنَ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَإِنَّ أَبَا الْقُعَيْسِ لَيْسَ هُوَ أَرْضَعَنِي وَلَكِنْ أَرْضَعَتْنِي امْرَأَتُهُ - قَالَتْ عَائِشَةُ - فَلَمَّا دَخَلَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ إِنَّ أَفْلَحَ أَخَا أَبِي الْقُعَيْسِ جَاءَنِي يَسْتَأْذِنُ عَلَىَّ فَكَرِهْتُ أَنْ آذَنَ لَهُ حَتَّى أَسْتَأْذِنَكَ - قَالَتْ - فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " ائْذَنِي لَهُ " . قَالَ عُرْوَةُ فَبِذَلِكَ كَانَتْ عَائِشَةُ تَقُولُ حَرِّمُوا مِنَ الرَّضَاعَةِ مَا تُحَرِّمُونَ مِنَ النَّسَبِ .
Ва менга Ҳармала ибн Яҳё ривоят қилди, бизга Ибн Ваҳб ривоят қилди, менга Юнус Ибн Шиҳобдан, у Урвадан хабар бердики, Оиша унга хабар бердики, Афлаҳ Абул-Қуайснинг акаси ҳижоб (ояти) нозил бўлганидан кейин унинг олдига изн сўраб келди — Абул-Қуайс Оишанинг эмизишдан бўлган отаси эди. Оиша деди: Мен: «Аллаҳга қасамки, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан изн сўрамагунча Афлаҳга изн бермайман, чунки мени Абул-Қуайс эмизмаган, балки унинг хотини эмизган» дедим. Оиша деди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) кирганда, мен: «Ё Расулуллаҳ, Афлаҳ Абул-Қуайснинг акаси менинг олдимга изн сўраб келди, мен сиздан изн сўрамагунча унга изн беришни ёқтирмадим» дедим. (Оиша) деди: Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Унга изн бер» деди. Урва деди: Шу сабабли Оиша: «Насаб(қариндошлик)дан ҳаром қиладиган нарсангизни эмизишдан ҳам ҳаром қилинглар» дерди.