حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ يَحْيَى، قَالَ قَرَأْتُ عَلَى مَالِكٍ عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ أَبِي بَكْرٍ، عَنْ عَمْرَةَ، بِنْتِ عَبْدِ الرَّحْمَنِ أَنَّهَا أَخْبَرَتْهُ أَنَّ ابْنَ زِيَادٍ كَتَبَ إِلَى عَائِشَةَ أَنَّ عَبْدَ اللَّهِ بْنَ عَبَّاسٍ قَالَ مَنْ أَهْدَى هَدْيًا حَرُمَ عَلَيْهِ مَا يَحْرُمُ عَلَى الْحَاجِّ حَتَّى يُنْحَرَ الْهَدْىُ وَقَدْ بَعَثْتُ بِهَدْيِي فَاكْتُبِي إِلَىَّ بِأَمْرِكِ . قَالَتْ عَمْرَةُ قَالَتْ عَائِشَةُ لَيْسَ كَمَا قَالَ ابْنُ عَبَّاسٍ أَنَا فَتَلْتُ قَلاَئِدَ هَدْىِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم بِيَدَىَّ ثُمَّ قَلَّدَهَا رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم بِيَدِهِ ثُمَّ بَعَثَ بِهَا مَعَ أَبِي فَلَمْ يَحْرُمْ عَلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم شَىْءٌ أَحَلَّهُ اللَّهُ لَهُ حَتَّى نُحِرَ الْهَدْىُ .
Бизга Яҳё ибн Яҳё ривоят қилди, у деди: Моликка Абдуллаҳ ибн Абу Бакрдан, у Амра бинт Абдурраҳмондан (ривоят қилганини) ўқиб бердим — у (Амра) унга хабар бердики, Ибн Зиёд Оишага: «Абдуллаҳ ибн Аббос: ‹Ким ҳадий атаса, ҳадий наҳр қилинмагунча ҳожига ҳаром бўлган нарсалар унга ҳам ҳаром бўлади›, деди. Мен эса ҳадийимни жўнатиб қўйдим; менга ўз амринг (ҳукминг)ни ёзиб юбор», деб ёзди. Амра деди: Оиша деди: «Ибн Аббос айтгандай эмас. Мен Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг ҳадийининг қиладаларини қўлларим билан эшдим, сўнг Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) уни ўз қўли билан қиладалади, кейин уни отам (Абу Бакр) билан жўнатди; ҳадий наҳр қилинмагунча Аллаҳ унга ҳалол қилган бирор нарса Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га ҳаром бўлмади» деди.