حَدَّثَنَا إِسْحَاقُ بْنُ إِبْرَاهِيمَ، وَعَبْدُ بْنُ حُمَيْدٍ، - وَاللَّفْظُ لِعَبْدٍ - قَالاَ أَخْبَرَنَا عَبْدُ، الرَّزَّاقِ أَخْبَرَنَا مَعْمَرٌ، عَنِ الزُّهْرِيِّ، عَنْ عُبَيْدِ اللَّهِ بْنِ عُتْبَةَ، أَنَّ أَبَا عَمْرِو بْنَ حَفْصِ بْنِ الْمُغِيرَةِ، خَرَجَ مَعَ عَلِيِّ بْنِ أَبِي طَالِبٍ إِلَى الْيَمَنِ فَأَرْسَلَ إِلَى امْرَأَتِهِ فَاطِمَةَ بِنْتِ قَيْسٍ بِتَطْلِيقَةٍ كَانَتْ بَقِيَتْ مِنْ طَلاَقِهَا وَأَمَرَ لَهَا الْحَارِثَ بْنَ هِشَامٍ وَعَيَّاشَ بْنَ أَبِي رَبِيعَةَ بِنَفَقَةٍ فَقَالاَ لَهَا وَاللَّهِ مَا لَكِ نَفَقَةٌ إِلاَّ أَنْ تَكُونِي حَامِلاً . فَأَتَتِ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم فَذَكَرَتْ لَهُ قَوْلَهُمَا . فَقَالَ " لاَ نَفَقَةَ لَكِ " . فَاسْتَأْذَنَتْهُ فِي الاِنْتِقَالِ فَأَذِنَ لَهَا . فَقَالَتْ أَيْنَ يَا رَسُولَ اللَّهِ فَقَالَ " إِلَى ابْنِ أُمِّ مَكْتُومٍ " . وَكَانَ أَعْمَى تَضَعُ ثِيَابَهَا عِنْدَهُ وَلاَ يَرَاهَا فَلَمَّا مَضَتْ عِدَّتُهَا أَنْكَحَهَا النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم أُسَامَةَ بْنَ زَيْدٍ فَأَرْسَلَ إِلَيْهَا مَرْوَانُ قَبِيصَةَ بْنَ ذُؤَيْبٍ يَسْأَلُهَا عَنِ الْحَدِيثِ فَحَدَّثَتْهُ بِهِ فَقَالَ مَرْوَانُ لَمْ نَسْمَعْ هَذَا الْحَدِيثَ إِلاَّ مِنِ امْرَأَةٍ سَنَأْخُذُ بِالْعِصْمَةِ الَّتِي وَجَدْنَا النَّاسَ عَلَيْهَا . فَقَالَتْ فَاطِمَةُ حِينَ بَلَغَهَا قَوْلُ مَرْوَانَ فَبَيْنِي وَبَيْنَكُمُ الْقُرْآنُ قَالَ اللَّهُ عَزَّ وَجَلَّ { لاَ تُخْرِجُوهُنَّ مِنْ بُيُوتِهِنَّ} الآيَةَ قَالَتْ هَذَا لِمَنْ كَانَتْ لَهُ مُرَاجَعَةٌ فَأَىُّ أَمْرٍ يَحْدُثُ بَعْدَ الثَّلاَثِ فَكَيْفَ تَقُولُونَ لاَ نَفَقَةَ لَهَا إِذَا لَمْ تَكُنْ حَامِلاً فَعَلاَمَ تَحْبِسُونَهَا
Бизга Ишоқ ибн Иброҳим ва Абд ибн Ҳумайд — лафз Абдники — ривоят қилиб, иккаласи: бизга Абдурраззоқ хабар берди, бизга Маъмар аз-Зуҳрийдан, у Убайдуллаҳ ибн Утбадан хабар берди, дедилар — Абу Амр ибн Ҳафс ибн ал-Муғира Али ибн Абу Толиб билан Яманга чиқди ва аёли Фотима бинт Қайсга талоқининг (аввал) қолган бир талоқини жўнатди ҳамда унга ал-Ҳорис ибн Ҳишом ва Айёш ибн Абу Рабиа(ни) нафақа (беришга) буюрди. Улар унга: «Аллаҳга қасамки, агар ҳомиладор бўлмасанг, сенга нафақа йўқ» дедилар. У Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг олдига келиб, уларнинг сўзини унга айтди. У: «Сенга нафақа йўқ» деди. У ундан кўчишга изн сўради, у унга изн берди. У: «Қаерга, ё Расулуллаҳ?» деди. У: «Ибн Умму Мактумнинг (олдига)» деди. У кўр эди, у (Фотима) уникида кийимини қўйса (ечса) ҳам у уни кўрмас эди. Идда(си) тугаганда, Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) уни Усома ибн Зайдга никоҳлаб берди. Марвон унга Қабиса ибн Зуайбни юбориб, ундан ҳадисни сўради, у унга уни ривоят қилди. Марвон: «Биз бу ҳадисни фақат бир аёлдан эшитдик; биз одамларни устида топган эҳтиёт (сақланиш йўли)ни оламиз» деди. Марвоннинг сўзи унга етганда, Фотима: «Мен билан сизлар орамизда Қуръан (ҳакам) бўлсин. Аллаҳ азза ва жалла: ‹Уларни уйларидан чиқарманг› (оятини) айтди» деди. У: «Бу — (эрига) ружуъ (ҳуқуқи) бўлган (аёл) учун; уч (талоқ)дан кейин эса қандай иш содир бўлади (яъни ружуъ йўқ)? Бас, у ҳомиладор бўлмаса, қандай қилиб ‹унга нафақа йўқ› дейсизлар-у, кейин уни нима учун (уйда) ушлаб турасизлар?» деди.