حَدَّثَنَا إِسْحَاقُ بْنُ إِبْرَاهِيمَ الْحَنْظَلِيُّ، وَحَدَّثَنَا عَبْدُ بْنُ حُمَيْدٍ، كِلاَهُمَا عَنْ أَبِي نُعَيْمٍ، قَالَ عَبْدٌ حَدَّثَنَا أَبُو نُعَيْمٍ، حَدَّثَنَا عَبْدُ الْوَاحِدِ بْنُ أَيْمَنَ، حَدَّثَنِي ابْنُ أَبِي مُلَيْكَةَ، عَنِ الْقَاسِمِ، بْنِ مُحَمَّدٍ عَنْ عَائِشَةَ، قَالَتْ كَانَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم إِذَا خَرَجَ أَقْرَعَ بَيْنَ نِسَائِهِ فَطَارَتِ الْقُرْعَةُ عَلَى عَائِشَةَ وَحَفْصَةَ فَخَرَجَتَا مَعَهُ جَمِيعًا وَكَانَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم إِذَا كَانَ بِاللَّيْلِ سَارَ مَعَ عَائِشَةَ يَتَحَدَّثُ مَعَهَا فَقَالَتْ حَفْصَةُ لِعَائِشَةَ أَلاَ تَرْكَبِينَ اللَّيْلَةَ بَعِيرِي وَأَرْكَبُ بَعِيرَكِ فَتَنْظُرِينَ وَأَنْظُرُ قَالَتْ بَلَى . فَرَكِبَتْ عَائِشَةُ عَلَى بَعِيرِ حَفْصَةَ وَرَكِبَتْ حَفْصَةُ عَلَى بَعِيرِ عَائِشَةَ فَجَاءَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم إِلَى جَمَلِ عَائِشَةَ وَعَلَيْهِ حَفْصَةُ فَسَلَّمَ ثُمَّ صَارَ مَعَهَا حَتَّى نَزَلُوا فَافْتَقَدَتْهُ عَائِشَةُ فَغَارَتْ فَلَمَّا نَزَلُوا جَعَلَتْ تَجْعَلُ رِجْلَهَا بَيْنَ الإِذْخِرِ وَتَقُولُ يَا رَبِّ سَلِّطْ عَلَىَّ عَقْرَبًا أَوْ حَيَّةً تَلْدَغُنِي رَسُولُكَ وَلاَ أَسْتَطِيعُ أَنْ أَقُولَ لَهُ شَيْئًا .
Бизга Ишоқ ибн Иброҳим ал-Ҳанзалий ривоят қилди, ва бизга Абд ибн Ҳумайд ҳам ривоят қилди — иккови Абу Нуаймдан. Абд: «Бизга Абу Нуайм ривоят қилди» деди: бизга Абдулвоҳид ибн Айман ривоят қилди: менга ибн Абу Мулайка, Қосим ибн Муҳаммаддан, у Оишадан ривоят қилди. У деди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам (сафарга) чиқмоқчи бўлганларида, хотинлари орасида қуръа ташлар эдилар. Қуръа Оиша ва Ҳафсага чиқди, иккови у киши билан бирга чиқди. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам кечаси бўлганда Оиша билан бирга юриб, у билан суҳбатлашар эдилар. Ҳафса Оишага: «Бу кеча сен менинг туямга миниб, мен сенинг туянгга минсам-чи, сен (янги нарсаларни) кўрасан, мен ҳам кўраман?» деди. У: «Майли» деди. Оиша Ҳафсанинг туясига, Ҳафса эса Оишанинг туясига минди. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам Оишанинг туяси олдига келдилар — унинг устида Ҳафса бор эди — салом бердилар, сўнг (Ҳафса) билан бирга манзилга тушгунларича юрдилар. Оиша у кишини топа олмай рашк қилди. Манзилга тушишганда, оёғини изхир (ўсимлиги) орасига қўйиб: «Эй Роббим, менга чаён ёки илон ҳукмрон қилгин, у мени чақсин. Сенинг Расулинг-ку, мен у кишига бирор нарса дея олмайман» дер эди.