حَدَّثَنَا عُبَيْدُ اللَّهِ بْنُ عُمَرَ الْقَوَارِيرِيُّ، حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ سَعِيدٍ، وَبِشْرُ بْنُ الْمُفَضَّلِ، قَالاَ حَدَّثَنَا عِمْرَانُ أَبُو بَكْرٍ، حَدَّثَنِي عَطَاءُ بْنُ أَبِي رَبَاحٍ، قَالَ قَالَ لِي ابْنُ عَبَّاسٍ أَلاَ أُرِيكَ امْرَأَةً مِنْ أَهْلِ الْجَنَّةِ قُلْتُ بَلَى . قَالَ هَذِهِ الْمَرْأَةُ السَّوْدَاءُ أَتَتِ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم قَالَتْ إِنِّي أُصْرَعُ وَإِنِّي أَتَكَشَّفُ فَادْعُ اللَّهَ لِي . قَالَ " إِنْ شِئْتِ صَبَرْتِ وَلَكِ الْجَنَّةُ وَإِنْ شِئْتِ دَعَوْتُ اللَّهَ أَنْ يُعَافِيَكِ . قَالَتْ أَصْبِرُ . قَالَتْ فَإِنِّي أَتَكَشَّفُ فَادْعُ اللَّهَ أَنْ لاَ أَتَكَشَّفَ . فَدَعَا لَهَا .
Бизга Убайдуллаҳ ибн Умар ал-Қаворирий ривоят қилди, бизга Яҳё ибн Саъийд ва Бишр ибн ал-Муфаззал ривоят қилиб, иккови: бизга Имрон Абу Бакр ривоят қилди, деди, менга Ато ибн Абу Рабоҳ ривоят қилди. У деди: Менга Ибн Аббос: ‹Сенга жаннат аҳлидан бўлган бир аёлни кўрсатмайми?›, деди. Мен: ‹Албатта›, дедим. У: ‹Мана шу қора аёл Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг олдиларига келиб: ‹Мен тутқаноқ тутаман ва авратим очилиб қолади, мен учун Аллаҳга дуо қилинг›, деди. Ул зот: ‹Агар хоҳласанг, сабр қил, сенга жаннат бўлади; агар хоҳласанг, Аллаҳга сени соғайтиришини сўраб дуо қиламан›, дедилар. У: ‹Сабр қиламан›, деди. Сўнг у: ‹Авратим очилиб қолади, Аллаҳга авратим очилмаслигини сўраб дуо қилинг›, деди. Шунда ул зот у учун дуо қилдилар›, деди.