حَدَّثَنَا أَبُو بَكْرِ بْنُ أَبِي شَيْبَةَ، وَزُهَيْرُ بْنُ حَرْبٍ، جَمِيعًا عَنِ ابْنِ عُلَيَّةَ، قَالَ أَبُو بَكْرٍ حَدَّثَنَا إِسْمَاعِيلُ ابْنُ عُلَيَّةَ، عَنْ عَبْدِ الْعَزِيزِ بْنِ صُهَيْبٍ، عَنْ أَنَسٍ، قَالَ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " إِذَا دَعَا أَحَدُكُمْ فَلْيَعْزِمْ فِي الدُّعَاءِ وَلاَ يَقُلِ اللَّهُمَّ إِنْ شِئْتَ فَأَعْطِنِي فَإِنَّ اللَّهَ لاَ مُسْتَكْرِهَ لَهُ " .
Бизга Абу Бакр ибн Абу Шайба ва Зуҳайр ибн Ҳарб — барчаси ибн Улайядан ривоят қилди. Абу Бакр деди: бизга Исмоил ибн Улайя Абдулазиз ибн Суҳайбдан, у Анасдан ривоят қилди. У деди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам дедилар: «Бирингиз дуо қилганида, дуода қатъий бўлсин ва: ‹Аллаҳим, агар хоҳласанг менга бер› демасин. Зеро Аллаҳни мажбурловчи (ҳеч ким) йўқ».