أَخْبَرَنَا عَبْدَةُ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ، وَأَحْمَدُ بْنُ سُلَيْمَانَ، - وَاللَّفْظُ لَهُ - قَالاَ حَدَّثَنَا أَبُو دَاوُدَ، عَنْ بَدْرِ بْنِ عُثْمَانَ، قَالَ إِمْلاَءً عَلَىَّ حَدَّثَنَا أَبُو بَكْرِ بْنُ أَبِي مُوسَى، عَنْ أَبِيهِ، قَالَ أَتَى النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم سَائِلٌ يَسْأَلُهُ عَنْ مَوَاقِيتِ الصَّلاَةِ فَلَمْ يَرُدَّ عَلَيْهِ شَيْئًا فَأَمَرَ بِلاَلاً فَأَقَامَ بِالْفَجْرِ حِينَ انْشَقَّ ثُمَّ أَمَرَهُ فَأَقَامَ بِالظُّهْرِ حِينَ زَالَتِ الشَّمْسُ وَالْقَائِلُ يَقُولُ انْتَصَفَ النَّهَارُ وَهُوَ أَعْلَمُ ثُمَّ أَمَرَهُ فَأَقَامَ بِالْعَصْرِ وَالشَّمْسُ مُرْتَفِعَةٌ ثُمَّ أَمَرَهُ فَأَقَامَ بِالْمَغْرِبِ حِينَ غَرَبَتِ الشَّمْسُ ثُمَّ أَمَرَهُ فَأَقَامَ بِالْعِشَاءِ حِينَ غَابَ الشَّفَقُ ثُمَّ أَخَّرَ الْفَجْرَ مِنَ الْغَدِ حِينَ انْصَرَفَ وَالْقَائِلُ يَقُولُ طَلَعَتِ الشَّمْسُ ثُمَّ أَخَّرَ الظُّهْرَ إِلَى قَرِيبٍ مِنْ وَقْتِ الْعَصْرِ بِالأَمْسِ ثُمَّ أَخَّرَ الْعَصْرَ حَتَّى انْصَرَفَ وَالْقَائِلُ يَقُولُ احْمَرَّتِ الشَّمْسُ ثُمَّ أَخَّرَ الْمَغْرِبَ حَتَّى كَانَ عِنْدَ سُقُوطِ الشَّفَقِ ثُمَّ أَخَّرَ الْعِشَاءَ إِلَى ثُلُثِ اللَّيْلِ ثُمَّ قَالَ " الْوَقْتُ فِيمَا بَيْنَ هَذَيْنِ " .
Бизга Абда ибн Абдуллаҳ ва Аҳмад ибн Сулаймон хабар берди — лафз уники (Аҳмадники) — иккаласи деди: бизга Абу Довуд ривоят қилди, Бадр ибн Усмондан, у деди: у менга айтиб туриб (имло қилиб): бизга Абу Бакр ибн Абу Мусо ривоят қилди, отасидан (ривоят қилиб), у деди: Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг олдиларига бир сўровчи келиб, ундан намоз вақтлари ҳақида сўради, аммо у (Набий) унга ҳеч нарса жавоб қайтармадилар. Сўнг Билолга буюрдилар, у тонг ёришганда бомдодга иқомат айтди. Сўнг унга буюрдилар, у қуёш оғганда зуҳрга иқомат айтди, гапирувчи: «Кун ярмига етди,» деярди, ҳолбуки у (Набий) яхшироқ билардилар. Сўнг унга буюрдилар, у қуёш баланд турганда асрга иқомат айтди. Сўнг унга буюрдилар, у қуёш ботганда мағрибга иқомат айтди. Сўнг унга буюрдилар, у шафақ йўқолганда хуфтонга иқомат айтди. Сўнг эртаси куни бомдодни шундай кечиктирдиларки, (намоздан) қайтганда гапирувчи: «Қуёш чиқди,» деярди. Сўнг зуҳрни кечаги аср вақтига яқин (вақтга) қадар кечиктирдилар. Сўнг асрни шундай кечиктирдиларки, (намоздан) қайтганда гапирувчи: «Қуёш қизарди,» деярди. Сўнг мағрибни шафақ йўқолиш пайти бўлгунча кечиктирдилар. Сўнг хуфтонни туннинг учдан бир қисмига қадар кечиктирдилар. Сўнг дедилар: «Вақт мана шу иккисининг орасидадир.»