حَدَّثَنَا سَلَمَةُ بْنُ شَبِيبٍ، وَإِسْحَاقُ بْنُ مَنْصُورٍ، وَالْحَسَنُ بْنُ عَلِيٍّ الْخَلاَّلُ، وَغَيْرُ، وَاحِدٍ، قَالُوا حَدَّثَنَا عَبْدُ الرَّزَّاقِ، عَنْ مَعْمَرٍ، عَنِ الزُّهْرِيِّ، عَنْ عُبَيْدِ اللَّهِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ عُتْبَةَ، عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ، عَنْ عُمَرَ بْنِ الْخَطَّابِ، قَالَ إِنَّ اللَّهَ بَعَثَ مُحَمَّدًا صلى الله عليه وسلم بِالْحَقِّ وَأَنْزَلَ عَلَيْهِ الْكِتَابَ فَكَانَ فِيمَا أَنْزَلَ عَلَيْهِ آيَةُ الرَّجْمِ فَرَجَمَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَرَجَمْنَا بَعْدَهُ وَإِنِّي خَائِفٌ أَنْ يَطُولَ بِالنَّاسِ زَمَانٌ فَيَقُولَ قَائِلٌ لاَ نَجِدُ الرَّجْمَ فِي كِتَابِ اللَّهِ فَيَضِلُّوا بِتَرْكِ فَرِيضَةٍ أَنْزَلَهَا اللَّهُ أَلاَ وَإِنَّ الرَّجْمَ حَقٌّ عَلَى مَنْ زَنَى إِذَا أَحْصَنَ وَقَامَتِ الْبَيِّنَةُ أَوْ كَانَ حَبَلٌ أَوِ اعْتِرَافٌ . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ وَرُوِيَ مِنْ غَيْرِ وَجْهٍ عَنْ عُمَرَ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ.
Бизга Салама ибн Шабиб, Ишоқ ибн Мансур, ал-Ҳасан ибн Алий ал-Халлол ва бошқа бир нечтаси ривоят қилиб, улар шундай дедилар: бизга Абдураззоқ ривоят қилди, Маъмардан, у аз-Зуҳрийдан, у Убайдуллаҳ ибн Абдуллаҳ ибн Утбадан, у ибн Аббосдан, у Умар ибн ал-Хаттоб (розияллаҳу анҳу)дан (ривоят қилдики), у деди: Албатта Аллаҳ Муҳаммад (соллаллаҳу алайҳи васаллам)ни ҳақ билан жўнатди ва унга Китобни нозил қилди. Унга нозил қилинган нарсалар орасида ражм (тошбўрон) ояти бор эди. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) тошбўрон қилдилар, биз ҳам у зотдан кейин тошбўрон қилдик. Мен шундан қўрқаманки, одамлар устидан замон узайиб, бир айтгувчи: «Биз ражмни Аллаҳнинг Китобида топмаймиз,» деб, Аллаҳ нозил қилган фаризани тарк этиб, адашишларидан (қўрқаман). Огоҳ бўлингки, ражм зино қилган киши — агар муҳсан (уйланган) бўлса ва далил қоим бўлса, ёки ҳомиладорлик бўлса, ёки иқрор бўлса — унинг устига ҳақдир. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан саҳиҳдир ва у Умар (розияллаҳу анҳу)дан бир неча йўл билан ривоят қилинган.