حَدَّثَنَا عَلِيُّ بْنُ خَشْرَمٍ، أَخْبَرَنَا عِيسَى بْنُ يُونُسَ، عَنِ الأَعْمَشِ، عَنْ إِبْرَاهِيمَ، عَنْ عَلْقَمَةَ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ، قَالَ كُنْتُ أَمْشِي مَعَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فِي حَرْثٍ بِالْمَدِينَةِ وَهُوَ يَتَوَكَّأُ عَلَى عَسِيبٍ فَمَرَّ بِنَفَرٍ مِنَ الْيَهُودِ فَقَالَ بَعْضُهُمْ لَوْ سَأَلْتُمُوهُ فَقَالَ بَعْضُهُمْ لاَ تَسْأَلُوهُ فَإِنَّهُ يُسْمِعُكُمْ مَا تَكْرَهُونَ . فَقَالُوا لَهُ يَا أَبَا الْقَاسِمِ حَدِّثْنَا عَنِ الرُّوحِ . فَقَامَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم سَاعَةً وَرَفَعَ رَأْسَهُ إِلَى السَّمَاءِ فَعَرَفْتُ أَنَّهُ يُوحَى إِلَيْهِ حَتَّى صَعِدَ الْوَحْىُ ثُمَّ قَالَ : (الرُّوحُ مِنْ أَمْرِ رَبِّي وَمَا أُوتِيتُمْ مِنَ الْعِلْمِ إِلاَّ قَلِيلاً ) . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ .
Бизга Али ибн Хашрам ривоят қилди, бизга Исо ибн Юнус хабар берди, ал-Аъмашдан, у Иброҳимдан, у Алқамадан, у Абдуллаҳ (Ибн Масъуд розияллаҳу анҳу)дан (ривоят қилдики), у деди: Мен Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) билан Мадинадаги бир экинзорда юрардим, у зот хурмо шохига таяниб борардилар. Бир гуруҳ яҳудийлар ёнидан ўтдилар, улардан баъзилари: «Ундан сўрасангизлар эди,» деди. Бошқалари: «Ундан сўраманглар, у сизларга ёқмайдиган нарсани эшиттириб қўяди,» деди. Сўнг улар унга: «Эй Абул-Қосим, бизга руҳ ҳақида сўзлаб беринг,» дедилар. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) бир муддат тик турдилар ва бошларини осмонга кўтардилар, мен у зотга ваҳий келаётганини билдим, токи ваҳий кўтарилди (тугади). Сўнг у зот: «Руҳ Роббимнинг амри (иши)дандир ва сизларга оздан бошқа илм берилмаган» (Исро сураси, 85) дедилар. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан саҳиҳдир.