حَدَّثَنَا عَلِيُّ بْنُ سَعِيدٍ الْكِنْدِيُّ، حَدَّثَنَا أَبُو مُحَيَّاةَ، عَنْ عَبْدِ الْمَلِكِ بْنِ عُمَيْرٍ، عَنِ ابْنِ أَخِي عَبْدِ اللَّهِ بْنِ سَلاَمٍ، لَمَّا أُرِيدَ عُثْمَانُ جَاءَ عَبْدُ اللَّهِ بْنُ سَلاَمٍ فَقَالَ لَهُ عُثْمَانُ مَا جَاءَ بِكَ قَالَ جِئْتُ فِي نَصْرِكَ قَالَ اخْرُجْ إِلَى النَّاسِ فَاطْرُدْهُمْ عَنِّي فَإِنَّكَ خَارِجٌ خَيْرٌ لِي مِنْكَ دَاخِلٌ . فَخَرَجَ عَبْدُ اللَّهِ إِلَى النَّاسِ فَقَالَ أَيُّهَا النَّاسُ إِنَّهُ كَانَ اسْمِي فِي الْجَاهِلِيَّةِ فُلاَنٌ فَسَمَّانِي رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم عَبْدَ اللَّهِ وَنَزَلَ فِيَّ آيَاتٌ مِنْ كِتَابِ اللَّهِ نَزَلَتْ فِيَّ : ( وشَهِدَ شَاهِدٌ مِنْ بَنِي إِسْرَائِيلَ عَلَى مِثْلِهِ فَآمَنَ وَاسْتَكْبَرْتُمْ إِنَّ اللَّهَ لاَ يَهْدِي الْقَوْمَ الظَّالِمِينَ ) وَنَزَلَتْ فِيَّ : (قلْ كَفَى بِاللَّهِ شَهِيدًا بَيْنِي وَبَيْنَكُمْ وَمَنْ عِنْدَهُ عِلْمُ الْكِتَابِ ) إِنَّ لِلَّهِ سَيْفًا مَغْمُودًا عَنْكُمْ وَإِنَّ الْمَلاَئِكَةَ قَدْ جَاوَرَتْكُمْ فِي بَلَدِكُمْ هَذَا الَّذِي نَزَلَ فِيهِ نَبِيُّكُمْ فَاللَّهَ اللَّهَ فِي هَذَا الرَّجُلِ أَنْ تَقْتُلُوهُ فَوَاللَّهِ إِنْ قَتَلْتُمُوهُ لَتَطْرُدُنَّ جِيرَانَكُمُ الْمَلاَئِكَةَ وَلَتَسُلُّنَّ سَيْفَ اللَّهِ الْمَغْمُودَ عَنْكُمْ فَلاَ يُغْمَدُ إِلَى يَوْمِ الْقِيَامَةِ قَالَ فَقَالُوا اقْتُلُوا الْيَهُودِيَّ وَاقْتُلُوا عُثْمَانَ . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ غَرِيبٌ . وَقَدْ رَوَاهُ شُعَيْبُ بْنُ صَفْوَانَ عَنْ عَبْدِ الْمَلِكِ بْنِ عُمَيْرٍ عَنِ ابْنِ مُحَمَّدِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ سَلاَمٍ عَنْ جَدِّهِ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ سَلاَمٍ .
Бизга Алий ибн Саид ал-Киндий ривоят қилди, бизга Абу Муҳайё ривоят қилди, у Абдулмалик ибн Умайдан, у Абдуллаҳ ибн Саломнинг жиянидан (ривоят қилдики): Усмонни (ўлдиришни) қасд қилишганда, Абдуллаҳ ибн Салом келди. Шунда Усмон унга: «Сени нима (иш) келтирди?» деди. У: «Сенга ёрдам бериш учун келдим,» деди. (Усмон): «Одамлар олдига чиқиб, уларни мендан қайтар; чунки сенинг ташқарида (ёрдам беришинг) ичкарида (кириб туришинг)дан менга яхшироқдир,» деди. Шунда Абдуллаҳ одамлар олдига чиқиб деди: «Эй одамлар, жоҳилиятда менинг исмим фалон эди, сўнг Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) менга «Абдуллаҳ» деб исм қўйдилар ва Аллаҳнинг Китобидан мен ҳақимда оятлар нозил бўлди. Мен ҳақимда: «Ва Бани Исроилдан бўлган бир гувоҳ шунга ўхшаш (нарса)га гувоҳлик бериб, иймон келтирди; сизлар эса кибр қилдингизлар. Албатта, Аллаҳ золим қавмни ҳидоят қилмайди» (Аҳқоф сураси, 10) (ояти) нозил бўлди. Ва мен ҳақимда: «Айтинг: «Мен билан сизларнинг орамизда гувоҳ бўлишга Аллаҳ ва Китоб илми ҳузурида бўлган кишилар кифоя»» (Раъд сураси, 43) (ояти) нозил бўлди. Албатта, Аллаҳнинг сизлардан (ҳозирча) ғилофга солинган бир қиличи бордир ва албатта малоикалар сизларнинг ушбу шаҳарингизда — Набиййингиз нозил бўлган (жойда) — қўшни бўлиб турибдилар. Аллаҳдан қўрқинглар, Аллаҳдан қўрқинглар бу кишини ўлдиришдан! Аллаҳга қасамки, агар уни ўлдирсангизлар, қўшниларингиз бўлмиш малоикаларни қувиб юборасизлар ва Аллаҳнинг сизлардан ғилофга солинган қиличини суғуриб оласизлар, бас у қиёмат кунига қадар ғилофга солинмайди.» (Рови) деди: «Шунда улар: «Яҳудийни ҳам ўлдиринглар, Усмонни ҳам ўлдиринглар!» дейишди.» Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан ғарибдир. Буни Шуайб ибн Сафвон Абдулмалик ибн Умайдан, у Ибн Муҳаммад ибн Абдуллаҳ ибн Саломдан, у бобоси Абдуллаҳ ибн Саломдан (ҳам) ривоят қилган.