حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ مَنِيعٍ، حَدَّثَنَا عَبَّادُ بْنُ الْعَوَّامِ، أَخْبَرَنَا مَيْمُونٌ أَبُو حَمْزَةَ، عَنْ أَبِي صَالِحٍ، مَوْلَى طَلْحَةَ عَنْ أُمِّ سَلَمَةَ، قَالَتْ رَأَى النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم غُلاَمًا لَنَا يُقَالُ لَهُ أَفْلَحُ إِذَا سَجَدَ نَفَخَ فَقَالَ " يَا أَفْلَحُ تَرِّبْ وَجْهَكَ " . قَالَ أَحْمَدُ بْنُ مَنِيعٍ وَكَرِهَ عَبَّادُ بْنُ الْعَوَّامِ النَّفْخَ فِي الصَّلاَةِ وَقَالَ إِنْ نَفَخَ لَمْ يَقْطَعْ صَلاَتَهُ . قَالَ أَحْمَدُ بْنُ مَنِيعٍ وَبِهِ نَأْخُذُ . قَالَ أَبُو عِيسَى وَرَوَى بَعْضُهُمْ عَنْ أَبِي حَمْزَةَ هَذَا الْحَدِيثَ وَقَالَ مَوْلًى لَنَا يُقَالُ لَهُ رَبَاحٌ .
Бизга Аҳмад ибн Манииъ ривоят қилди, у деди: бизга Аббод ибн ал-Аввом ривоят қилди, бизга Маймун Абу Ҳамза хабар берди, Абу Солиҳдан — Талҳанинг озодлик берган қули — у Умму Саламадан (ривоят қилди), у деди: Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) бизнинг Афлаҳ деб аталадиган бир боламизни кўрдилар, у сажда қилганида (ерни) пуфлар эди. Шунда у: «Эй Афлаҳ, юзингни тупроққа теккиз,» дедилар. Аҳмад ибн Манииъ деди: Аббод ибн ал-Аввом намозда пуфлашни ёқтирмасди ва: «Агар пуфласа, намози бузилмайди,» деди. Аҳмад ибн Манииъ деди: биз ҳам шунга (кўра) оламиз. Абу Исо (Термизий) деди: уларнинг баъзилари бу ҳадисни Абу Ҳамзадан ривоят қилиб, «бизнинг Рабоҳ деб аталадиган қулимиз» деди.