حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ مَنِيعٍ، حَدَّثَنَا كَثِيرُ بْنُ هِشَامٍ، حَدَّثَنَا جَعْفَرُ بْنُ بُرْقَانَ، عَنِ الزُّهْرِيِّ، عَنْ عُرْوَةَ، عَنْ عَائِشَةَ، قَالَتْ كُنْتُ أَنَا وَحَفْصَةُ، صَائِمَتَيْنِ فَعُرِضَ لَنَا طَعَامٌ اشْتَهَيْنَاهُ فَأَكَلْنَا مِنْهُ فَجَاءَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَبَدَرَتْنِي إِلَيْهِ حَفْصَةُ وَكَانَتِ ابْنَةَ أَبِيهَا فَقَالَتْ يَا رَسُولَ اللَّهِ إِنَّا كُنَّا صَائِمَتَيْنِ فَعُرِضَ لَنَا طَعَامٌ اشْتَهَيْنَاهُ فَأَكَلْنَا مِنْهُ . قَالَ " اقْضِيَا يَوْمًا آخَرَ مَكَانَهُ " . قَالَ أَبُو عِيسَى وَرَوَى صَالِحُ بْنُ أَبِي الأَخْضَرِ وَمُحَمَّدُ بْنُ أَبِي حَفْصَةَ هَذَا الْحَدِيثَ عَنِ الزُّهْرِيِّ عَنْ عُرْوَةَ عَنْ عَائِشَةَ مِثْلَ هَذَا . وَرَوَاهُ مَالِكُ بْنُ أَنَسٍ وَمَعْمَرٌ وَعُبَيْدُ اللَّهِ بْنُ عُمَرَ وَزِيَادُ بْنُ سَعْدٍ وَغَيْرُ وَاحِدٍ مِنَ الْحُفَّاظِ عَنِ الزُّهْرِيِّ عَنْ عَائِشَةَ مُرْسَلاً . وَلَمْ يَذْكُرُوا فِيهِ عَنْ عُرْوَةَ وَهَذَا أَصَحُّ . لأَنَّهُ رُوِيَ عَنِ ابْنِ جُرَيْجٍ، قَالَ سَأَلْتُ الزُّهْرِيَّ قُلْتُ لَهُ أَحَدَّثَكَ عُرْوَةُ عَنْ عَائِشَةَ قَالَ لَمْ أَسْمَعْ مِنْ عُرْوَةَ فِي هَذَا شَيْئًا وَلَكِنِّي سَمِعْتُ فِي خِلاَفَةِ سُلَيْمَانَ بْنِ عَبْدِ الْمَلِكِ مِنْ نَاسٍ عَنْ بَعْضِ مَنْ سَأَلَ عَائِشَةَ عَنْ هَذَا الْحَدِيثِ . حَدَّثَنَا بِذَلِكَ عَلِيُّ بْنُ عِيسَى بْنِ يَزِيدَ الْبَغْدَادِيُّ حَدَّثَنَا رَوْحُ بْنُ عُبَادَةَ عَنِ ابْنِ جُرَيْجٍ فَذَكَرَ الْحَدِيثَ . وَقَدْ ذَهَبَ قَوْمٌ مِنْ أَهْلِ الْعِلْمِ مِنْ أَصْحَابِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم وَغَيْرِهِمْ إِلَى هَذَا الْحَدِيثِ فَرَأَوْا عَلَيْهِ الْقَضَاءَ إِذَا أَفْطَرَ وَهُوَ قَوْلُ مَالِكِ بْنِ أَنَسٍ .
Бизга Аҳмад ибн Манииъ ривоят қилди, у деди: бизга Касир ибн Ҳишом ривоят қилди, у деди: бизга Жаъфар ибн Бурқон ривоят қилди, у Зуҳрийдан, у Урвадан, у Оишадан (ривоят қилдики), у деди: мен ва Ҳафса рўзадор эдик, бизга ўзимиз хоҳлаган бир таом кўндаланг бўлди ва биз ундан едик. Шунда Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) келдилар ва Ҳафса мендан олдин у зотга (гапиришга) шошилди — у отасининг қизи эди-да — ва: «Ё Расулаллаҳ, биз рўзадор эдик, бизга ўзимиз хоҳлаган бир таом кўндаланг бўлди ва биз ундан едик,» деди. У: «Унинг ўрнига бошқа бир кун қазо тутинглар,» дедилар. Абу Исо (Термизий) деди: Солиҳ ибн Абул-Ахзар ва Муҳаммад ибн Абу Ҳафса бу ҳадисни Зуҳрийдан, у Урвадан, у Оишадан худди шундай ривоят қилдилар. Молик ибн Анас, Маъмар, Убайдуллаҳ ибн Умар, Зиёд ибн Саъд ва ҳуффоздан (ёдловчилардан) бир нечаси эса уни Зуҳрийдан, у Оишадан мурсал (Урва тушиб қолган) ҳолда ривоят қилдилар ва унда Урвани зикр қилмадилар. Бу саҳиҳроқдир, чунки Ибн Журайждан ривоят қилинган, у деди: мен Зуҳрийдан сўрадим, унга: «Сенга Урва Оишадан ривоят қилдими?» дедим. У: «Мен бу ҳақда Урвадан ҳеч нарса эшитмадим, лекин мен Сулаймон ибн Абдулмаликнинг халифалиги даврида баъзи одамлардан, бу ҳадисни Оишадан сўраган кишилардан эшитдим,» деди. Буни бизга Али ибн Исо ибн Язид ал-Бағдодий ривоят қилди, у деди: бизга Равҳ ибн Убода ривоят қилди, у Ибн Журайждан, сўнг ҳадисни зикр қилди. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг саҳобаларидан ва бошқаларидан бўлган илм аҳлидан бир гуруҳ шу ҳадисга (амал қилишга) бориб, рўзадор оғзини очса (рўзасини бузса) унга қазо лозим деб кўрдилар. Бу Молик ибн Анаснинг қавлидир.