حَدَّثَنَا مُسَدَّدٌ، حَدَّثَنَا أَبُو مُعَاوِيَةَ، عَنِ الأَعْمَشِ، عَنْ أَبِي صَالِحٍ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، قَالَ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " صَلاَةُ الرَّجُلِ فِي جَمَاعَةٍ تَزِيدُ عَلَى صَلاَتِهِ فِي بَيْتِهِ وَصَلاَتِهِ فِي سُوقِهِ خَمْسًا وَعِشْرِينَ دَرَجَةً وَذَلِكَ بِأَنَّ أَحَدَكُمْ إِذَا تَوَضَّأَ فَأَحْسَنَ الْوُضُوءَ وَأَتَى الْمَسْجِدَ لاَ يُرِيدُ إِلاَّ الصَّلاَةَ وَلاَ يَنْهَزُهُ إِلاَّ الصَّلاَةُ لَمْ يَخْطُ خَطْوَةً إِلاَّ رُفِعَ لَهُ بِهَا دَرَجَةٌ وَحُطَّ عَنْهُ بِهَا خَطِيئَةٌ حَتَّى يَدْخُلَ الْمَسْجِدَ فَإِذَا دَخَلَ الْمَسْجِدَ كَانَ فِي صَلاَةٍ مَا كَانَتِ الصَّلاَةُ هِيَ تَحْبِسُهُ وَالْمَلاَئِكَةُ يُصَلُّونَ عَلَى أَحَدِكُمْ مَا دَامَ فِي مَجْلِسِهِ الَّذِي صَلَّى فِيهِ يَقُولُونَ اللَّهُمَّ اغْفِرْ لَهُ اللَّهُمَّ ارْحَمْهُ اللَّهُمَّ تُبْ عَلَيْهِ مَا لَمْ يُؤْذِ فِيهِ أَوْ يُحْدِثْ فِيهِ " .
Бизга Мусаддад ривоят қилди, бизга Абу Муовия Аъмашдан, у Абу Солиҳдан, у Абу Ҳурайрадан (розияллаҳу анҳу) ривоят қилди. У деди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) шундай деди: «Кишининг жамоат билан ўқиган намози унинг ўз уйидаги ва бозоридаги намозидан йигирма беш даражага ортиқдир. Бунинг сабаби шуки, бирингиз таҳорат қилиб, таҳоратни чиройли қилса ва фақат намозни кўзлаб, уни фақат намоздан бошқа нарса ҳаракатга келтирмаган ҳолда масжидга келса, масжидга киргунига қадар ҳар бир қадами эвазига унга албатта бир даража кўтарилади ва бир хатоси тўкиб ташланади. Масжидга киргач эса, уни намоз тўсиб турган экан, намозда ҳисобланади. Малоикалар эса бирингиз ўзи намоз ўқиган жойида турган экан, унга: ‹Аллаҳим, уни мағфират қил, Аллаҳим, унга раҳм қил, Аллаҳим, унинг тавбасини қабул қил› деб, у киши адаб бузмагани ёки таҳоратини синдирмаганидек вақтгача саловот айтиб турадилар.»