حَدَّثَنَا إِسْمَاعِيلُ، قَالَ حَدَّثَنِي أَخِي، عَنْ سُلَيْمَانَ، عَنْ هِشَامِ بْنِ عُرْوَةَ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ أَنَّ نِسَاءَ، رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم كُنَّ حِزْبَيْنِ فَحِزْبٌ فِيهِ عَائِشَةُ وَحَفْصَةُ وَصَفِيَّةُ وَسَوْدَةُ، وَالْحِزْبُ الآخَرُ أُمُّ سَلَمَةَ وَسَائِرُ نِسَاءِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم، وَكَانَ الْمُسْلِمُونَ قَدْ عَلِمُوا حُبَّ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم عَائِشَةَ، فَإِذَا كَانَتْ عِنْدَ أَحَدِهِمْ هَدِيَّةٌ يُرِيدُ أَنْ يُهْدِيَهَا إِلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم أَخَّرَهَا، حَتَّى إِذَا كَانَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فِي بَيْتِ عَائِشَةَ بَعَثَ صَاحِبُ الْهَدِيَّةِ إِلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فِي بَيْتِ عَائِشَةَ، فَكَلَّمَ حِزْبُ أُمِّ سَلَمَةَ، فَقُلْنَ لَهَا كَلِّمِي رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يُكَلِّمُ النَّاسَ، فَيَقُولُ مَنْ أَرَادَ أَنْ يُهْدِيَ إِلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم هَدِيَّةً فَلْيُهْدِهِ إِلَيْهِ حَيْثُ كَانَ مِنْ بُيُوتِ نِسَائِهِ، فَكَلَّمَتْهُ أُمُّ سَلَمَةَ بِمَا قُلْنَ، فَلَمْ يَقُلْ لَهَا شَيْئًا، فَسَأَلْنَهَا. فَقَالَتْ مَا قَالَ لِي شَيْئًا. فَقُلْنَ لَهَا فَكَلِّمِيهِ. قَالَتْ فَكَلَّمَتْهُ حِينَ دَارَ إِلَيْهَا أَيْضًا، فَلَمْ يَقُلْ لَهَا شَيْئًا، فَسَأَلْنَهَا. فَقَالَتْ مَا قَالَ لِي شَيْئًا. فَقُلْنَ لَهَا كَلِّمِيهِ حَتَّى يُكَلِّمَكِ. فَدَارَ إِلَيْهَا فَكَلَّمَتْهُ. فَقَالَ لَهَا " لاَ تُؤْذِينِي فِي عَائِشَةَ، فَإِنَّ الْوَحْىَ لَمْ يَأْتِنِي، وَأَنَا فِي ثَوْبِ امْرَأَةٍ إِلاَّ عَائِشَةَ ". قَالَتْ فَقَالَتْ أَتُوبُ إِلَى اللَّهِ مِنْ أَذَاكَ يَا رَسُولَ اللَّهِ. ثُمَّ إِنَّهُنَّ دَعَوْنَ فَاطِمَةَ بِنْتَ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَأَرْسَلْنَ إِلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم تَقُولُ إِنَّ نِسَاءَكَ يَنْشُدْنَكَ اللَّهَ الْعَدْلَ فِي بِنْتِ أَبِي بَكْرٍ. فَكَلَّمَتْهُ. فَقَالَ " يَا بُنَيَّةُ، أَلاَ تُحِبِّينَ مَا أُحِبُّ ". قَالَتْ بَلَى. فَرَجَعَتْ إِلَيْهِنَّ، فَأَخْبَرَتْهُنَّ. فَقُلْنَ ارْجِعِي إِلَيْهِ. فَأَبَتْ أَنْ تَرْجِعَ، فَأَرْسَلْنَ زَيْنَبَ بِنْتَ جَحْشٍ، فَأَتَتْهُ فَأَغْلَظَتْ، وَقَالَتْ إِنَّ نِسَاءَكَ يَنْشُدْنَكَ اللَّهَ الْعَدْلَ فِي بِنْتِ ابْنِ أَبِي قُحَافَةَ. فَرَفَعَتْ صَوْتَهَا، حَتَّى تَنَاوَلَتْ عَائِشَةَ. وَهْىَ قَاعِدَةٌ، فَسَبَّتْهَا حَتَّى إِنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم لَيَنْظُرُ إِلَى عَائِشَةَ هَلْ تَكَلَّمُ قَالَ فَتَكَلَّمَتْ عَائِشَةُ تَرُدُّ عَلَى زَيْنَبَ، حَتَّى أَسْكَتَتْهَا. قَالَتْ فَنَظَرَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم إِلَى عَائِشَةَ، وَقَالَ " إِنَّهَا بِنْتُ أَبِي بَكْرٍ ". قَالَ الْبُخَارِيُّ الْكَلاَمُ الأَخِيرُ قِصَّةُ فَاطِمَةَ يُذْكَرُ عَنْ هِشَامِ بْنِ عُرْوَةَ عَنْ رَجُلٍ عَنِ الزُّهْرِيِّ عَنْ مُحَمَّدِ بْنِ عَبْدِ الرَّحْمَنِ. وَقَالَ أَبُو مَرْوَانَ عَنْ هِشَامٍ عَنْ عُرْوَةَ كَانَ النَّاسُ يَتَحَرَّوْنَ بِهَدَايَاهُمْ يَوْمَ عَائِشَةَ. وَعَنْ هِشَامٍ عَنْ رَجُلٍ مِنْ قُرَيْشٍ، وَرَجُلٍ مِنَ الْمَوَالِي، عَنِ الزُّهْرِيِّ عَنْ مُحَمَّدِ بْنِ عَبْدِ الرَّحْمَنِ بْنِ الْحَارِثِ بْنِ هِشَامٍ قَالَتْ عَائِشَةُ كُنْتُ عِنْدَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَاسْتَأْذَنَتْ فَاطِمَةُ.
Бизга Исмоил ривоят қилди, у деди: Менга акам ривоят қилди, у Сулаймондан, у Ҳишом ибн Урвадан, у отасидан, у Оишадан (розияллаҳу анҳо): Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг хотинлари икки гуруҳ эди: бир гуруҳда Оиша, Ҳафса, Сафийя ва Савда; бошқа гуруҳ эса Умм Салама ва Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг қолган хотинлари. Мусулмонлар Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг Оишани севишини билар эдилар. Улардан бирида Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га ҳадя қилмоқчи бўлган ҳадя бўлса, уни кейинга қолдирар, токи Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) Оишанинг уйида бўлганда, ҳадя эгаси уни Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га Оишанинг уйида юборар эди. Умм Салама гуруҳи гаплашди, улар унга: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) билан гаплаш, у одамларга: Ким Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га ҳадя қилмоқчи бўлса, уни қайси хотинининг уйида бўлса (ўша ерда) унга ҳадя қилсин, деб айтсин, дедилар. Умм Салама унга улар айтганни айтди, у унга ҳеч нарса демади. Улар ундан сўрадилар. У: У менга ҳеч нарса демади, деди. Улар унга: Яна гаплаш, деди. У деди: У яна унга (навбати) айланганда гаплашди, у унга ҳеч нарса демади. Улар ундан сўрадилар. У: У менга ҳеч нарса демади, деди. Улар унга: Токи у сенга жавоб бергунча гаплаш, деди. У (Набий) унга айланганда, у гаплашди. У унга: «Оиша ҳақида мени озор берма, чунки ваҳий менга — Оишадан бошқа бирор аёлнинг кийимида (ҳузурида) бўлганимда — келмаган», деди. У деди: У: Сенинг озорингдан Аллаҳга тавба қиламан, ё Расулуллаҳ, деди. Сўнг улар Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг қизи Фотимани чақирдилар ва Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га: Хотинларинг сендан Абу Бакрнинг қизи ҳақида адолат (қилишингни) Аллаҳдан сўраб илтижо қила дилар, деб (айтиши учун) юбордилар. У (Фотима) у билан гаплашди. У: «Эй қизчам, мен яхши кўрган нарсани сен ҳам яхши кўрмайсанми?» деди. У: Албатта (кўраман), деди. У уларнинг олдига қайтиб, уларга хабар берди. Улар: Унинг олдига қайт, деди. У қайтишдан бош тортди. Улар Зайнаб бинти Жаҳшни юбордилар. У унинг олдига келиб, қаттиқ(лик қилди) ва деди: Хотинларинг сендан Абу Қуҳофанинг ўғлининг қизи ҳақида адолат (қилишингни) Аллаҳдан сўраб илтижо қиладилар. У овозини кўтарди, ҳатто Оишага (сўк билан) етди — у ўтирган эди — уни сўкди, ҳатто Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) Оишага: Гаплашадими (гаплашсинми)? деб қарар эди. У деди: Оиша Зайнабга жавоб қайтариб гапирди, токи уни жим қилди. У деди: Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) Оишага қараб: «У Абу Бакрнинг қизи», деди. Бухорий деди: Охирги калом — Фотима қиссаси — Ҳишом ибн Урвадан, у бир кишидан, у Зуҳрийдан, у Муҳаммад ибн Абдурроҳмандан (ривоят қилинади). Абу Марвон Ҳишомдан, у Урвадан: Одамлар ўз ҳадялари билан Оишанинг кунини кўзлар эдилар, деди. Ва Ҳишомдан, у Қурайшдан бир киши ва маволилардан бир кишидан, у Зуҳрийдан, у Муҳаммад ибн Абдурроҳман ибн Ҳорис ибн Ҳишомдан: Оиша деди: Мен Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг ҳузурида эдим, Фотима изн сўради.