حَدَّثَنَا مُوسَى بْنُ إِسْمَاعِيلَ، حَدَّثَنَا وُهَيْبٌ، حَدَّثَنَا ابْنُ طَاوُسٍ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ ـ رضى الله عنه ـ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَ " مَثَلُ الْبَخِيلِ وَالْمُتَصَدِّقِ مَثَلُ رَجُلَيْنِ عَلَيْهِمَا جُبَّتَانِ مِنْ حَدِيدٍ، قَدِ اضْطَرَّتْ أَيْدِيَهُمَا إِلَى تَرَاقِيهِمَا، فَكُلَّمَا هَمَّ الْمُتَصَدِّقُ بِصَدَقَتِهِ اتَّسَعَتْ عَلَيْهِ حَتَّى تُعَفِّيَ أَثَرَهُ، وَكُلَّمَا هَمَّ الْبَخِيلُ بِالصَّدَقَةِ انْقَبَضَتْ كُلُّ حَلْقَةٍ إِلَى صَاحِبَتِهَا وَتَقَلَّصَتْ عَلَيْهِ وَانْضَمَّتْ يَدَاهُ إِلَى تَرَاقِيهِ ". فَسَمِعَ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم يَقُولُ " فَيَجْتَهِدُ أَنْ يُوَسِّعَهَا فَلاَ تَتَّسِعُ ".
Мусо ибн Исмоил бизга айтди, Вуҳайб бизга айтди, Ибн Товус бизга айтди, отасидан, Абу Ҳурайра розияллаҳу анҳудан, Набий соллаллаҳу алайҳи васалламдан, у деди: «Бахил ва садақа берувчининг мисоли — эгнида иккита темир тўн бўлган икки кишининг мисолидек, қўллари (тўн танг бўлиб) ўмров суякларига (кўтарилиб) мажбурланган. Садақа берувчи ҳар қачон садақасини ният қилса, (тўн) унга кенгаяди, ҳатто изини (оёқ изларини) ўчиради. Бахил эса ҳар қачон садақани ният қилса, ҳар бир ҳалқа ўз (қўшни) ҳалқасига торайиб, унга қисилиб қолади, қўллари ўмров суякларига ёпишиб қолади». (Рови) Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг шундай деганини эшитди: «У (бахил) уни кенгайтиришга уринади, лекин кенгаймайди».