حَدَّثَنَا عَلِيُّ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ، حَدَّثَنَا أَزْهَرُ بْنُ سَعْدٍ، حَدَّثَنَا ابْنُ عَوْنٍ، قَالَ أَنْبَأَنِي مُوسَى بْنُ أَنَسٍ، عَنْ أَنَسِ بْنِ مَالِكٍ ـ رضى الله عنه ـ أَنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم افْتَقَدَ ثَابِتَ بْنَ قَيْسٍ، فَقَالَ رَجُلٌ يَا رَسُولَ اللَّهِ، أَنَا أَعْلَمُ لَكَ عِلْمَهُ. فَأَتَاهُ فَوَجَدَهُ جَالِسًا فِي بَيْتِهِ مُنَكِّسًا رَأْسَهُ، فَقَالَ مَا شَأْنُكَ فَقَالَ شَرٌّ، كَانَ يَرْفَعُ صَوْتَهُ فَوْقَ صَوْتِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَقَدْ حَبِطَ عَمَلُهُ، وَهْوَ مِنْ أَهْلِ النَّارِ. فَأَتَى الرَّجُلُ فَأَخْبَرَهُ أَنَّهُ قَالَ كَذَا وَكَذَا. فَقَالَ مُوسَى بْنُ أَنَسٍ فَرَجَعَ الْمَرَّةَ الآخِرَةَ بِبِشَارَةٍ عَظِيمَةٍ، فَقَالَ " اذْهَبْ إِلَيْهِ فَقُلْ لَهُ إِنَّكَ لَسْتَ مِنْ أَهْلِ النَّارِ، وَلَكِنْ مِنْ أَهْلِ الْجَنَّةِ ".
Али ибн Абдуллаҳ бизга айтди, Азҳар ибн Саъд бизга айтди, Ибн Авн бизга айтди, у деди: Мусо ибн Анас менга хабар берди, Анас ибн Молик розияллаҳу анҳудан: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам Собит ибн Қайсни йўқотди (уни кўрмади). Бир киши: «Эй Расулуллаҳ, мен сен учун унинг хабарини билиб келаман», деди. У (Собитнин) олдига келди ва уни уйида бошини қуйи солган ҳолда ўтирган топди. У: «Сенга нима бўлди?», деди. (Собит): «Ёмон (ҳол); у (мен) овозини Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг овози устига кўтарар эди (овозимни баланд қилар эдим), энди амалим бекор бўлиб кетди, мен дўзах аҳлиданман», деди. Ҳалиги киши (Набий) олдига келди ва унга: «(Собит) шундай-шундай деди», деб хабар берди. Мусо ибн Анас деди: Шу пайт (ҳалиги киши) кейинги сафар катта хушхабар билан қайтди. (Набий): «Унинг олдига бор ва унга айт: ‹Сен дўзах аҳлидан эмассан, балки жаннат аҳлидансан›», деди.