حَدَّثَنِي أَحْمَدُ بْنُ سَعِيدٍ أَبُو عَبْدِ اللَّهِ، حَدَّثَنَا وَهْبُ بْنُ جَرِيرٍ، حَدَّثَنَا صَخْرٌ، عَنْ نَافِعٍ، أَنَّ عَبْدَ اللَّهِ بْنَ عُمَرَ ـ رضى الله عنهما ـ قَالَ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " بَيْنَمَا أَنَا عَلَى بِئْرٍ أَنْزِعُ مِنْهَا جَاءَنِي أَبُو بَكْرٍ وَعُمَرُ، فَأَخَذَ أَبُو بَكْرٍ الدَّلْوَ، فَنَزَعَ ذَنُوبًا أَوْ ذَنُوبَيْنِ وَفِي نَزْعِهِ ضَعْفٌ، وَاللَّهُ يَغْفِرُ لَهُ، ثُمَّ أَخَذَهَا ابْنُ الْخَطَّابِ مِنْ يَدِ أَبِي بَكْرٍ، فَاسْتَحَالَتْ فِي يَدِهِ غَرْبًا، فَلَمْ أَرَ عَبْقَرِيًّا مِنَ النَّاسِ يَفْرِي فَرِيَّهُ، فَنَزَعَ حَتَّى ضَرَبَ النَّاسُ بِعَطَنٍ ". قَالَ وَهْبٌ الْعَطَنُ مَبْرَكُ الإِبِلِ، يَقُولُ حَتَّى رَوِيَتِ الإِبِلُ فَأَنَاخَتْ.
Аҳмад ибн Саъид Абу Абдуллаҳ менга айтди, Ваҳб ибн Жарир бизга айтди, Сахр бизга айтди, Нофидан: Абдуллаҳ ибн Умар розияллаҳу анҳумо деди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам деди: «Мен бир қудуқ (устида) — ундан (сув) тортаётган пайтимда — менга Абу Бакр ва Умар келди. Абу Бакр челакни олди ва бир ёки икки челак тортди, унинг тортишида заифлик бор эди — Аллаҳ уни мағфират қилсин. Сўнг уни Ибнул-Хаттоб (Умар) Абу Бакрнинг қўлидан олди, у (челак) унинг қўлида катта челакка айланди. Мен одамлардан унинг ишини (шундай моҳирона) қилувчи бир доно (абқарий)ни кўрмадим. У тортди, токи одамлар (туяларини суғориб) қўноқ жойга (сувлоққа) қўнди». Ваҳб деди: Атан — туялар чўкадиган жой; яъни: токи туялар қонди ва (сувлоққа) чўкди (деган маънода).