حَدَّثَنَا قُتَيْبَةُ، حَدَّثَنَا حَاتِمٌ، عَنْ يَزِيدَ بْنِ أَبِي عُبَيْدٍ، عَنْ سَلَمَةَ، قَالَ كَانَ عَلِيٌّ قَدْ تَخَلَّفَ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فِي خَيْبَرَ وَكَانَ بِهِ رَمَدٌ فَقَالَ أَنَا أَتَخَلَّفُ عَنْ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَخَرَجَ عَلِيٌّ فَلَحِقَ بِالنَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم، فَلَمَّا كَانَ مَسَاءُ اللَّيْلَةِ الَّتِي فَتَحَهَا اللَّهُ فِي صَبَاحِهَا، قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " لأُعْطِيَنَّ الرَّايَةَ ـ أَوْ لَيَأْخُذَنَّ الرَّايَةَ ـ غَدًا رَجُلاً يُحِبُّهُ اللَّهُ وَرَسُولُهُ ـ أَوْ قَالَ يُحِبُّ اللَّهَ وَرَسُولَهُ ـ يَفْتَحُ اللَّهُ عَلَيْهِ ". فَإِذَا نَحْنُ بِعَلِيٍّ وَمَا نَرْجُوهُ، فَقَالُوا هَذَا عَلِيٌّ. فَأَعْطَاهُ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَفَتَحَ اللَّهُ عَلَيْهِ.
Қутайба бизга айтди, Ҳотам бизга айтди, Язид ибн Абу Убайддан, Саламадан, у деди: Али Хайбарда Набий соллаллаҳу алайҳи васалламдан ортда қолган эди, унда (Алида) кўз оғриғи бор эди. У: «Мен Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламдан ортда қоламанми?!», деди ва чиқди ҳамда Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга етиб олди. Аллаҳ унинг эртаси (тонги)да фатҳ қилган кечанинг оқшоми бўлганида, Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Албатта эртага байроқни — ёки байроқни албатта олади — Аллаҳ ва Унинг Расули севган — ёки: Аллаҳни ва Унинг Расулини севган — бир кишига бераман, Аллаҳ унинг (қўлида) фатҳ қилади», деди. Бирдан биз Али (олдида) эдик, ҳолбуки биз уни умид қилмаган эдик. Улар: «Мана бу Али», дедилар. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам унга (байроқни) берди, Аллаҳ унинг (қўлида) фатҳ қилди.