حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ سُلَيْمَانَ، قَالَ حَدَّثَنِي ابْنُ وَهْبٍ، قَالَ حَدَّثَنِي عُمَرُ بْنُ مُحَمَّدٍ، قَالَ فَأَخْبَرَنِي جَدِّي، زَيْدُ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ عُمَرَ عَنْ أَبِيهِ، قَالَ بَيْنَمَا هُوَ فِي الدَّارِ خَائِفًا، إِذْ جَاءَهُ الْعَاصِ بْنُ وَائِلٍ السَّهْمِيُّ أَبُو عَمْرٍو، عَلَيْهِ حُلَّةُ حِبَرَةٍ، وَقَمِيصٌ مَكْفُوفٌ بِحَرِيرٍ، وَهُوَ مِنْ بَنِي سَهْمٍ، وَهُمْ حُلَفَاؤُنَا فِي الْجَاهِلِيَّةِ فَقَالَ لَهُ مَا بَالُكَ قَالَ زَعَمَ قَوْمُكَ أَنَّهُمْ سَيَقْتُلُونِي إِنْ أَسْلَمْتُ. قَالَ لاَ سَبِيلَ إِلَيْكَ. بَعْدَ أَنْ قَالَهَا أَمِنْتُ، فَخَرَجَ الْعَاصِ، فَلَقِيَ النَّاسَ قَدْ سَالَ بِهِمُ الْوَادِي فَقَالَ أَيْنَ تُرِيدُونَ فَقَالُوا نُرِيدُ هَذَا ابْنَ الْخَطَّابِ الَّذِي صَبَا. قَالَ لاَ سَبِيلَ إِلَيْهِ. فَكَرَّ النَّاسُ.
Яҳё ибн Сулаймон бизга айтди, у деди: Ибн Ваҳб менга айтди, у деди: Умар ибн Муҳаммад менга айтди, у деди: Бобом Зайд ибн Абдуллаҳ ибн Умар менга хабар берди, отасидан, у деди: У (Умар) уйда қўрқиб турган пайтида, унга Ос ибн Воил Саҳмий Абу Амр келди, унинг устида Ҳабара (йўл-йўл) ҳулла ва ипак билан ҳошияланган кўйлак бор эди — у Бану Саҳмдан эди, улар жоҳилиятда бизнинг ҳамкасамларимиз (иттифоқдошларимиз) эди. У унга: «Сенга нима бўлган?», деди. У: «Сенинг қавминг, агар Исломга кирсам, мени ўлдирамиз деб даъво қилди», деди. У: «Сенга (улар томонидан) йўл йўқ (озор етмайди)», деди. У буни айтгандан кейин мен омон бўлдим (хавфсиз ҳис қилдим). Ос чиқди ва одамларни — водий улар билан тўлган (жуда кўп) ҳолда — учратди ва: «Қаерга (кетяпсиз)?», деди. Улар: «Биз мана бу — дийндан чиққан (сабоий) Ибнул-Хаттобни (истаймиз)», дедилар. У: «Унга йўл йўқ», деди. Шунда одамлар (орқага) қайтди.