حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ بُكَيْرٍ، حَدَّثَنَا اللَّيْثُ، عَنْ عُقَيْلٍ، قَالَ ابْنُ شِهَابٍ فَأَخْبَرَنِي عُرْوَةُ بْنُ الزُّبَيْرِ، أَنَّ عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ زَوْجَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَتْ لَمْ أَعْقِلْ أَبَوَىَّ قَطُّ إِلاَّ وَهُمَا يَدِينَانِ الدِّينَ، وَلَمْ يَمُرَّ عَلَيْنَا يَوْمٌ إِلاَّ يَأْتِينَا فِيهِ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم طَرَفَىِ النَّهَارِ بُكْرَةً وَعَشِيَّةً، فَلَمَّا ابْتُلِيَ الْمُسْلِمُونُ خَرَجَ أَبُو بَكْرٍ مُهَاجِرًا نَحْوَ أَرْضِ الْحَبَشَةِ، حَتَّى بَلَغَ بَرْكَ الْغِمَادِ لَقِيَهُ ابْنُ الدَّغِنَةِ وَهْوَ سَيِّدُ الْقَارَةِ. فَقَالَ أَيْنَ تُرِيدُ يَا أَبَا بَكْرٍ فَقَالَ أَبُو بَكْرٍ أَخْرَجَنِي قَوْمِي، فَأُرِيدُ أَنْ أَسِيحَ فِي الأَرْضِ وَأَعْبُدَ رَبِّي. قَالَ ابْنُ الدَّغِنَةِ فَإِنَّ مِثْلَكَ يَا أَبَا بَكْرٍ لاَ يَخْرُجُ وَلاَ يُخْرَجُ، إِنَّكَ تَكْسِبُ الْمَعْدُومَ، وَتَصِلُ الرَّحِمَ وَتَحْمِلُ الْكَلَّ، وَتَقْرِي الضَّيْفَ، وَتُعِينُ عَلَى نَوَائِبِ الْحَقِّ، فَأَنَا لَكَ جَارٌ، ارْجِعْ وَاعْبُدْ رَبَّكَ بِبَلَدِكَ. فَرَجَعَ وَارْتَحَلَ مَعَهُ ابْنُ الدَّغِنَةِ، فَطَافَ ابْنُ الدَّغِنَةِ عَشِيَّةً فِي أَشْرَافِ قُرَيْشٍ، فَقَالَ لَهُمْ إِنَّ أَبَا بَكْرٍ لاَ يَخْرُجُ مِثْلُهُ وَلاَ يُخْرَجُ، أَتُخْرِجُونَ رَجُلاً يَكْسِبُ الْمَعْدُومَ، وَيَصِلُ الرَّحِمَ، وَيَحْمِلُ الْكَلَّ، وَيَقْرِي الضَّيْفَ، وَيُعِينُ عَلَى نَوَائِبِ الْحَقِّ فَلَمْ تُكَذِّبْ قُرَيْشٌ بِجِوَارِ ابْنِ الدَّغِنَةِ، وَقَالُوا لاِبْنِ الدَّغِنَةِ مُرْ أَبَا بَكْرٍ فَلْيَعْبُدْ رَبَّهُ فِي دَارِهِ، فَلْيُصَلِّ فِيهَا وَلْيَقْرَأْ مَا شَاءَ، وَلاَ يُؤْذِينَا بِذَلِكَ، وَلاَ يَسْتَعْلِنْ بِهِ، فَإِنَّا نَخْشَى أَنْ يَفْتِنَ نِسَاءَنَا وَأَبْنَاءَنَا. فَقَالَ ذَلِكَ ابْنُ الدَّغِنَةِ لأَبِي بَكْرٍ، فَلَبِثَ أَبُو بَكْرٍ بِذَلِكَ يَعْبُدُ رَبَّهُ فِي دَارِهِ، وَلاَ يَسْتَعْلِنُ بِصَلاَتِهِ، وَلاَ يَقْرَأُ فِي غَيْرِ دَارِهِ، ثُمَّ بَدَا لأَبِي بَكْرٍ فَابْتَنَى مَسْجِدًا بِفِنَاءِ دَارِهِ وَكَانَ يُصَلِّي فِيهِ وَيَقْرَأُ الْقُرْآنَ، فَيَنْقَذِفُ عَلَيْهِ نِسَاءُ الْمُشْرِكِينَ وَأَبْنَاؤُهُمْ، وَهُمْ يَعْجَبُونَ مِنْهُ، وَيَنْظُرُونَ إِلَيْهِ، وَكَانَ أَبُو بَكْرٍ رَجُلاً بَكَّاءً، لاَ يَمْلِكُ عَيْنَيْهِ إِذَا قَرَأَ الْقُرْآنَ، وَأَفْزَعَ ذَلِكَ أَشْرَافَ قُرَيْشٍ مِنَ الْمُشْرِكِينَ، فَأَرْسَلُوا إِلَى ابْنِ الدَّغِنَةِ، فَقَدِمَ عَلَيْهِمْ. فَقَالُوا إِنَّا كُنَّا أَجَرْنَا أَبَا بَكْرٍ بِجِوَارِكَ، عَلَى أَنْ يَعْبُدَ رَبَّهُ فِي دَارِهِ، فَقَدْ جَاوَزَ ذَلِكَ، فَابْتَنَى مَسْجِدًا بِفِنَاءِ دَارِهِ، فَأَعْلَنَ بِالصَّلاَةِ وَالْقِرَاءَةِ فِيهِ، وَإِنَّا قَدْ خَشِينَا أَنْ يَفْتِنَ نِسَاءَنَا وَأَبْنَاءَنَا فَانْهَهُ، فَإِنْ أَحَبَّ أَنْ يَقْتَصِرَ عَلَى أَنْ يَعْبُدَ رَبَّهُ فِي دَارِهِ فَعَلَ، وَإِنْ أَبَى إِلاَّ أَنْ يُعْلِنَ بِذَلِكَ فَسَلْهُ أَنْ يَرُدَّ إِلَيْكَ ذِمَّتَكَ، فَإِنَّا قَدْ كَرِهْنَا أَنْ نُخْفِرَكَ، وَلَسْنَا مُقِرِّينَ لأَبِي بَكْرٍ الاِسْتِعْلاَنَ. قَالَتْ عَائِشَةُ فَأَتَى ابْنُ الدَّغِنَةِ إِلَى أَبِي بَكْرٍ فَقَالَ قَدْ عَلِمْتَ الَّذِي عَاقَدْتُ لَكَ عَلَيْهِ، فَإِمَّا أَنْ تَقْتَصِرَ عَلَى ذَلِكَ، وَإِمَّا أَنْ تَرْجِعَ إِلَىَّ ذِمَّتِي، فَإِنِّي لاَ أُحِبُّ أَنْ تَسْمَعَ الْعَرَبُ أَنِّي أُخْفِرْتُ فِي رَجُلٍ عَقَدْتُ لَهُ. فَقَالَ أَبُو بَكْرٍ فَإِنِّي أَرُدُّ إِلَيْكَ جِوَارَكَ وَأَرْضَى بِجِوَارِ اللَّهِ عَزَّ وَجَلَّ. وَالنَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم يَوْمَئِذٍ بِمَكَّةَ، فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم لِلْمُسْلِمِينَ " إِنِّي أُرِيتُ دَارَ هِجْرَتِكُمْ ذَاتَ نَخْلٍ بَيْنَ لاَبَتَيْنِ ". وَهُمَا الْحَرَّتَانِ، فَهَاجَرَ مَنْ هَاجَرَ قِبَلَ الْمَدِينَةِ، وَرَجَعَ عَامَّةُ مَنْ كَانَ هَاجَرَ بِأَرْضِ الْحَبَشَةِ إِلَى الْمَدِينَةِ، وَتَجَهَّزَ أَبُو بَكْرٍ قِبَلَ الْمَدِينَةِ، فَقَالَ لَهُ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " عَلَى رِسْلِكَ، فَإِنِّي أَرْجُو أَنْ يُؤْذَنَ لِي ". فَقَالَ أَبُو بَكْرٍ وَهَلْ تَرْجُو ذَلِكَ بِأَبِي أَنْتَ قَالَ " نَعَمْ ". فَحَبَسَ أَبُو بَكْرٍ نَفْسَهُ عَلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم لِيَصْحَبَهُ، وَعَلَفَ رَاحِلَتَيْنِ كَانَتَا عِنْدَهُ وَرَقَ السَّمُرِ وَهْوَ الْخَبَطُ أَرْبَعَةَ أَشْهُرٍ. قَالَ ابْنُ شِهَابٍ قَالَ عُرْوَةُ قَالَتْ عَائِشَةُ فَبَيْنَمَا نَحْنُ يَوْمًا جُلُوسٌ فِي بَيْتِ أَبِي بَكْرٍ فِي نَحْرِ الظَّهِيرَةِ قَالَ قَائِلٌ لأَبِي بَكْرٍ هَذَا رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مُتَقَنِّعًا ـ فِي سَاعَةٍ لَمْ يَكُنْ يَأْتِينَا فِيهَا ـ فَقَالَ أَبُو بَكْرٍ فِدَاءٌ لَهُ أَبِي وَأُمِّي، وَاللَّهِ مَا جَاءَ بِهِ فِي هَذِهِ السَّاعَةِ إِلاَّ أَمْرٌ. قَالَتْ فَجَاءَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَاسْتَأْذَنَ، فَأُذِنَ لَهُ فَدَخَلَ، فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم لأَبِي بَكْرٍ " أَخْرِجْ مَنْ عِنْدَكَ ". فَقَالَ أَبُو بَكْرٍ إِنَّمَا هُمْ أَهْلُكَ بِأَبِي أَنْتَ يَا رَسُولَ اللَّهِ. قَالَ " فَإِنِّي قَدْ أُذِنَ لِي فِي الْخُرُوجِ ". فَقَالَ أَبُو بَكْرٍ الصَّحَابَةُ بِأَبِي أَنْتَ يَا رَسُولَ اللَّهِ. قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " نَعَمْ ". قَالَ أَبُو بَكْرٍ فَخُذْ بِأَبِي أَنْتَ يَا رَسُولَ اللَّهِ إِحْدَى رَاحِلَتَىَّ هَاتَيْنِ. قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " بِالثَّمَنِ ". قَالَتْ عَائِشَةُ فَجَهَّزْنَاهُمَا أَحَثَّ الْجَهَازِ، وَصَنَعْنَا لَهُمَا سُفْرَةً فِي جِرَابٍ، فَقَطَعَتْ أَسْمَاءُ بِنْتُ أَبِي بَكْرٍ قِطْعَةً مَنْ نِطَاقِهَا فَرَبَطَتْ بِهِ عَلَى فَمِ الْجِرَابِ، فَبِذَلِكَ سُمِّيَتْ ذَاتَ النِّطَاقِ ـ قَالَتْ ـ ثُمَّ لَحِقَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَأَبُو بَكْرٍ بِغَارٍ فِي جَبَلِ ثَوْرٍ فَكَمَنَا فِيهِ ثَلاَثَ لَيَالٍ، يَبِيتُ عِنْدَهُمَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ أَبِي بَكْرٍ وَهْوَ غُلاَمٌ شَابٌّ ثَقِفٌ لَقِنٌ، فَيُدْلِجُ مِنْ عِنْدِهِمَا بِسَحَرٍ، فَيُصْبِحُ مَعَ قُرَيْشٍ بِمَكَّةَ كَبَائِتٍ، فَلاَ يَسْمَعُ أَمْرًا يُكْتَادَانِ بِهِ إِلاَّ وَعَاهُ، حَتَّى يَأْتِيَهُمَا بِخَبَرِ ذَلِكَ حِينَ يَخْتَلِطُ الظَّلاَمُ، وَيَرْعَى عَلَيْهِمَا عَامِرُ بْنُ فُهَيْرَةَ مَوْلَى أَبِي بَكْرٍ مِنْحَةً مِنْ غَنَمٍ، فَيُرِيحُهَا عَلَيْهِمَا حِينَ يَذْهَبُ سَاعَةٌ مِنَ الْعِشَاءِ، فَيَبِيتَانِ فِي رِسْلٍ وَهْوَ لَبَنُ مِنْحَتِهِمَا وَرَضِيفِهِمَا، حَتَّى يَنْعِقَ بِهَا عَامِرُ بْنُ فُهَيْرَةَ بِغَلَسٍ، يَفْعَلُ ذَلِكَ فِي كُلِّ لَيْلَةٍ مِنْ تِلْكَ اللَّيَالِي الثَّلاَثِ، وَاسْتَأْجَرَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَأَبُو بَكْرٍ رَجُلاً مِنْ بَنِي الدِّيلِ، وَهْوَ مِنْ بَنِي عَبْدِ بْنِ عَدِيٍّ هَادِيًا خِرِّيتًا ـ وَالْخِرِّيتُ الْمَاهِرُ بِالْهِدَايَةِ ـ قَدْ غَمَسَ حِلْفًا فِي آلِ الْعَاصِ بْنِ وَائِلٍ السَّهْمِيِّ، وَهْوَ عَلَى دِينِ كُفَّارِ قُرَيْشٍ فَأَمِنَاهُ، فَدَفَعَا إِلَيْهِ رَاحِلَتَيْهِمَا، وَوَاعَدَاهُ غَارَ ثَوْرٍ بَعْدَ ثَلاَثِ لَيَالٍ بِرَاحِلَتَيْهِمَا صُبْحَ ثَلاَثٍ، وَانْطَلَقَ مَعَهُمَا عَامِرُ بْنُ فُهَيْرَةَ وَالدَّلِيلُ فَأَخَذَ بِهِمْ طَرِيقَ السَّوَاحِلِ.
Яҳё ибн Букайр бизга айтди, Лайс бизга айтди, Уқайлдан, Ибн Шиҳоб деди: Урва ибнуз-Зубайр менга хабар берди: Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг завжаси Оиша розияллаҳу анҳо деди: Мен ўз ота-онамни ҳеч қачон дийнга эътиқод қилмаган ҳолда (бошқа дийнда) билмадим (улар ҳар доим мусулмон эди). Бизга ҳеч бир кун ўтмас эдики, илло унда Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам кундузнинг икки томонида — эрталаб ва кечқурун — бизга келар эди. Мусулмонлар (азоб билан) синалганида, Абу Бакр Ҳабаша ерига томон ҳижрат қилувчи ҳолда чиқди, токи Баркул-Ғимодга етганида, унга Қоранинг саййиди Ибнуд-Дағина учради. У: «Қаерга (кетяпсан), эй Абу Бакр?», деди. Абу Бакр: «Мени қавмим (Маккадан) чиқарди, мен ер(юзи)да саёҳат қилиб, Роббимга ибодат қилишни истайман», деди. Ибнуд-Дағина: «Эй Абу Бакр, сен каби (киши) чиқмайди ва чиқарилмайди; сен йўқ (камбағал)га (мол) топиб берасан, сила-раҳм қиласан, оғирликни (нотавоннинг юкини) кўтарасан, меҳмонни сийлайсан, ҳақ мусибатларида (кишиларга) ёрдам берасан. Мен сенга қўшни (ҳимоячи)ман, қайт ва ўз шаҳрингда Роббингга ибодат қил», деди. (Абу Бакр) қайтди ва Ибнуд-Дағина у билан бирга (келди). Ибнуд-Дағина кечқурун Қурайшнинг ашрофлари (катталари) орасида айланди ва уларга: «Албатта Абу Бакр каби (киши) чиқмайди ва чиқарилмайди; сизлар йўқга (мол) топиб берадиган, сила-раҳм қиладиган, оғирликни кўтарадиган, меҳмонни сийлайдиган, ҳақ мусибатларида ёрдам берадиган кишини чиқарасизларми?», деди. Қурайш Ибнуд-Дағинанин ҳимоясини ёлғонга чиқармади (қабул қилди) ва Ибнуд-Дағинага: «Абу Бакрга айт — ўз уйида Роббига ибодат қилсин, унда намоз ўқисин ва хоҳлаганини ўқисин, лекин бунинг билан бизни озорламасин ва уни ошкор қилмасин; чунки биз унинг бизнинг аёлларимизни ва болаларимизни фитнага солишидан қўрқамиз», дедилар. Буни Ибнуд-Дағина Абу Бакрга айтди. Абу Бакр шу (ҳолда) турди — ўз уйида Роббига ибодат қилар, намозини ошкор қилмас ва уйидан бошқа жойда ўқимас эди. Сўнг Абу Бакрга (бошқача қилиш) маъқул тушди ва ўз уйи ҳовлисида бир масжид қурди, унда намоз ўқир ва Қуръан ўқир эди. Мушрикларнинг аёллари ва болалари унга (унинг атрофига) ёпишар эди, улар ундан ажабланар ва унга қарар эдилар. Абу Бакр кўп йиғловчи киши эди, Қуръан ўқиганида икки кўзини (ёшини) тутиб туролмас эди. Бу Қурайшнинг мушрик ашрофларини чўчитди, улар Ибнуд-Дағинага (одам) юборди, у уларнинг олдига келди. Улар: «Биз Абу Бакрни сенинг ҳимоянг билан — ўз уйида Роббига ибодат қилиши шарти билан — ҳимояга олдик, у эса ундан ўтиб кетди (ошиб кетди) ва ўз уйи ҳовлисида масжид қурди, унда намоз ва қироатни ошкор қилди; биз унинг бизнинг аёлларимизни ва болаларимизни фитнага солишидан қўрқдик. Бас, уни қайтар (ман қил); агар у ўз уйида Роббига ибодат қилиш билан кифояланишни хоҳласа, қилсин; агар буни ошкор қилишдан ўзга (нарса)ни рад қилса (ошкордан бош тортмаса), ундан сенинг зиммангни (ҳимоянгни) сенга қайтаришни сўра; чунки биз сенинг (аҳдингни) бузишни ёқтирмадик, Абу Бакрга ошкор қилишни ҳам иқрор (рози) эмасмиз», дедилар. Оиша деди: Ибнуд-Дағина Абу Бакрнинг олдига келди ва: «Сен мен сенга нима устида аҳд қилганимни биласан; бас, ё шу (аҳд) билан кифояланасан, ёки сен менга зиммамни (ҳимоямни) қайтарасан; чунки мен арабларнинг ‹мен аҳд қилган бир киши (ҳақида) аҳдим бузилди› деб эшитишини ёқтирмайман», деди. Абу Бакр: «Мен сенга ҳимоянгни қайтараман ва Аллаҳ азза ва жалланинг ҳимоясига рози бўламан», деди. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам ўша кунда Маккада эди. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам мусулмонларга: «Албатта менга сизларнинг ҳижрат юртингиз — икки ҳарра (қора тошли ер) орасидаги хурмозор (жой) — кўрсатилди», деди. Улар иккиси (икки ҳарра)дир. Ҳижрат қилувчи кишилар Мадина томон ҳижрат қилди; Ҳабаша ерига ҳижрат қилган(лар)нинг умуми (кўпроғи) Мадинага қайтди; Абу Бакр (ҳам) Мадина томон (кетишга) тайёрланди. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам унга: «Секинлаб тур (шошилма), чунки мен менга (ҳижрат учун) изн берилишини умид қиламан», деди. Абу Бакр: «Сен буни умид қиласанми? Отам сенга фидо бўлсин!», деди. У: «Ҳа», деди. Шунда Абу Бакр ўзини Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламга — унга ҳамроҳ бўлиш учун — сақлади (кутди) ва ўзида бўлган икки уловни самур (дарахти) барги — яъни хабат — билан тўрт ой боқди. Ибн Шиҳоб деди: Урва деди: Оиша деди: Бир кун биз Абу Бакрнинг уйида — кун тиккага келган пайтида — ўтирган эдик. Бир айтувчи Абу Бакрга: «Мана бу Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам — юзини беркитган ҳолда — (келяпди), у бизга келмайдиган соатда», деди. Абу Бакр: «Отам ва онам унга фидо бўлсин, Аллаҳга қасам, уни бу соатда фақат бир (муҳим) иш келтирди», деди. (Оиша) деди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам келди ва изн сўради, унга изн берилди, у кирди. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам Абу Бакрга: «Ёнингдагиларни чиқар», деди. Абу Бакр: «Улар фақат сенинг аҳлингдир, отам сенга фидо бўлсин, эй Расулуллаҳ», деди. У: «Албатта менга чиқиш(ҳижрат)га изн берилди», деди. Абу Бакр: «Ҳамроҳлик (ҳам)ми, отам сенга фидо бўлсин, эй Расулуллаҳ?», деди. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Ҳа», деди. Абу Бакр: «Отам сенга фидо бўлсин, эй Расулуллаҳ, мана бу икки уловимдан бирини ол», деди. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Нархи билан (оламан)», деди. Оиша деди: Биз улар иккисини энг тезлик билан тайёрладик ва улар учун бир идишда (жироб) бир озиқ (суфра) қилдик. Асмо бинти Абу Бакр ўз белбоғининг (нитоқ) бир бўлагини кесди ва у билан идиш оғзини боғлади. Шу сабабли у «Зотун-Нитоқ» деб аталди. (Оиша) деди: Сўнг Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам ва Абу Бакр Савр тоғидаги бир ғорга етди ва унда уч кеча яширинди. Улар билан Абдуллаҳ ибн Абу Бакр — у зукко, тушунувчи ёш йигит — тунар ва саҳарда улар олдидан кетар, Маккада Қурайш билан — гўё (Маккада) тунаган кишидек — эрталаб (кўринар) эди. У улар иккисига (қарши) тузилган бирор макр (иш)ни эшитса, уни ёдда сақлар эди, токи зулмат аралашган пайтда уларга ўша (иш)нинг хабарини келтирар эди. Абу Бакрнинг мавлоси (озод қилинган қули) Омир ибн Фуҳайра уларга бир соғин қўй(лар)ни боқар ва хуфтон(дан) бир соат ўтганида уларга (қўйни) қайтарар (ҳайдар) эди. Шунда улар иккиси сут (ризл) — уларнинг соғин (қўй) сути ва қайнатилган (тошли) сути билан — тунар эди, токи Омир ибн Фуҳайра қоронғида (қўйни) бақириб (ҳайдар) эди. У буни ўша уч кечанинг ҳар бир кечасида қилар эди. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам ва Абу Бакр Бануд-Дийлдан бир кишини — у Бану Абд ибн Адийдан, моҳир йўл бошловчи (хиррит, яъни ҳидоятда моҳир) эди — йўл бошловчи (кўрсатувчи) қилиб ижарага олдилар; у Ос ибн Воил Саҳмий оиласида бир иттифоқни (яширин) ботирган (иттифоқдош) эди ва Қурайш кофирларининг дийнида эди; шунга улар уни ишончли (омон) деб топди ва унга улар иккисинин уловларини топширди ва унга уч кеча(дан) сўнг, учинчи (кун)нинг тонгида Савр ғорига — улар иккисинин уловлари билан (келишини) ваъда қилдилар. Улар билан Омир ибн Фуҳайра ва йўл бошловчи кетди, у (йўл бошловчи) уларни соҳил йўлидан олиб кетди.