حَدَّثَنَا آدَمُ بْنُ أَبِي إِيَاسٍ، حَدَّثَنَا شُعْبَةُ، حَدَّثَنَا حُمَيْدُ بْنُ نَافِعٍ، عَنْ زَيْنَبَ ابْنَةِ أُمِّ سَلَمَةَ، عَنْ أُمِّهَا، أَنَّ امْرَأَةً، تُوُفِّيَ زَوْجُهَا فَخَشُوا عَلَى عَيْنَيْهَا فَأَتَوْا رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَاسْتَأْذَنُوهُ فِي الْكُحْلِ فَقَالَ " لاَ تَكَحَّلْ قَدْ كَانَتْ إِحْدَاكُنَّ تَمْكُثُ فِي شَرِّ أَحْلاَسِهَا أَوْ شَرِّ بَيْتِهَا، فَإِذَا كَانَ حَوْلٌ فَمَرَّ كَلْبٌ رَمَتْ بِبَعَرَةٍ، فَلاَ حَتَّى تَمْضِيَ أَرْبَعَةُ أَشْهُرٍ وَعَشْرٌ ".
Одам ибн Абу Иёс, Шуъбадан: Бизга Ҳумайд ибн Нофиъ, у Зайнаб бинти Умму Саламадан, у онасидан айтиб берди: Бир аёлнинг эри вафот этди, унинг кўзлари (хавфи)дан қўрқдилар. Улар Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламга келиб, сурма ҳақида изн сўрадилар. У: «Сурма қўймасин. Сизлардан бирингиз энг ёмон тўшагида — ёки энг ёмон уйида — турар эди-ку; йил бўлганида, бир ит ўтса, тезак отар эди. Йўқ, то тўрт ой ўн кун ўтгунча (мотам тутсин)» дедилар.