حَدَّثَنَا إِسْحَاقُ بْنُ إِبْرَاهِيمَ الْحَنْظَلِيُّ، أَخْبَرَنَا جَرِيرٌ، عَنْ مَنْصُورٍ، عَنْ إِبْرَاهِيمَ، عَنْ هَمَّامِ بْنِ الْحَارِثِ، عَنْ عَدِيِّ بْنِ حَاتِمٍ، قَالَ قُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ إِنِّي أُرْسِلُ الْكِلاَبَ الْمُعَلَّمَةَ فَيُمْسِكْنَ عَلَىَّ وَأَذْكُرُ اسْمَ اللَّهِ عَلَيْهِ فَقَالَ " إِذَا أَرْسَلْتَ كَلْبَكَ الْمُعَلَّمَ وَذَكَرْتَ اسْمَ اللَّهِ عَلَيْهِ فَكُلْ " . قُلْتُ وَإِنْ قَتَلْنَ قَالَ " وَإِنْ قَتَلْنَ مَا لَمْ يَشْرَكْهَا كَلْبٌ لَيْسَ مَعَهَا " . قُلْتُ لَهُ فَإِنِّي أَرْمِي بِالْمِعْرَاضِ الصَّيْدَ فَأُصِيبُ فَقَالَ " إِذَا رَمَيْتَ بِالْمِعْرَاضِ فَخَزَقَ فَكُلْهُ وَإِنْ أَصَابَهُ بِعَرْضِهِ فَلاَ تَأْكُلْهُ " .
Бизга Ишоқ ибн Иброҳим ал-Ҳанзалий ривоят қилди, бизга Жарир Мансурдан, у Иброҳимдан, у Ҳаммом ибн ал-Ҳорисдан, у Адий ибн Ҳотимдан хабар берди. У деди: «Мен: ‹Ё Расулуллаҳ, мен ўргатилган итларни қўйиб юбораман, улар мен учун ушлаб беради ва мен уларга Аллаҳнинг исмини зикр қиламан› дедим. Шунда у: ‹Ўргатилган итингни қўйиб юбориб, унга Аллаҳнинг исмини зикр қилсанг, е› деди. Мен: ‹Ўлдириб қўйса ҳам-ми?› дедим. У: ‹Ўлдириб қўйса ҳам, агар унинг ёнида бўлмаган бошқа ит қатнашмаган бўлса› деди. Мен унга: ‹Мен миъроз (учли тиғсиз таёқ) билан овни отаман ва тегизаман› дедим. У: ‹Миъроз билан отиб, уни тешиб (ёриб) ўтса, уни е, агар унинг ёнбош томони билан тегса, уни ема› деди.»