حَدَّثَنَا زُهَيْرُ بْنُ حَرْبٍ، حَدَّثَنَا جَرِيرٌ، عَنِ الأَعْمَشِ، عَنْ أَبِي الضُّحَى، عَنْ مَسْرُوقٍ، عَنْ عَائِشَةَ، قَالَتْ دَخَلَ عَلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم رَجُلاَنِ فَكَلَّمَاهُ بِشَىْءٍ لاَ أَدْرِي مَا هُوَ فَأَغْضَبَاهُ فَلَعَنَهُمَا وَسَبَّهُمَا فَلَمَّا خَرَجَا قُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ مَنْ أَصَابَ مِنَ الْخَيْرِ شَيْئًا مَا أَصَابَهُ هَذَانِ قَالَ " وَمَا ذَاكِ " . قَالَتْ قُلْتُ لَعَنْتَهُمَا وَسَبَبْتَهُمَا قَالَ " أَوَمَا عَلِمْتِ مَا شَارَطْتُ عَلَيْهِ رَبِّي قُلْتُ اللَّهُمَّ إِنَّمَا أَنَا بَشَرٌ فَأَىُّ الْمُسْلِمِينَ لَعَنْتُهُ أَوْ سَبَبْتُهُ فَاجْعَلْهُ لَهُ زَكَاةً وَأَجْرًا " .
Бизга Зуҳайр ибн Ҳарб ривоят қилди: Бизга Жарир Аъмашдан, у Абуз-Зуҳадан, у Масруқдан, у Оишадан ривоят қилди. У айтди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламнинг ҳузурларига икки киши кириб, мен билмайдиган бирор нарса ҳақида улар билан гаплашишди, шунда улар у зотни ғазаблантиришди. У эса уларни лаънатлади ва сўкди. Улар чиқиб кетишгач, мен: «Ё Расулуллаҳ, бу икковга етмагандек яхшиликдан кимга бирор нарса етади?» дедим. У: «Бу нима (деган гап)?» дедилар. Оиша айтди: Мен: «Сиз уларни лаънатладингиз ва сўкдингиз» дедим. У: «Роббим билан ўзаро нимани шарт қилганимни билмайсанми? Мен: ‹Аллаҳим, мен фақат бир башарман. Мусулмонлардан қайси бирини лаънатласам ёки сўксам, буни унга поклик ва ажр қилиб қўйгин› дедим» дедилар.