حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ بَشَّارٍ، حَدَّثَنَا عُمَرُ بْنُ يُونُسَ الْيَمَامِيُّ، حَدَّثَنَا عِكْرِمَةُ بْنُ عَمَّارٍ، حَدَّثَنَا أَبُو زُمَيْلٍ، حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ عَبَّاسٍ، حَدَّثَنَا عُمَرُ بْنُ الْخَطَّابِ، قَالَ نَظَرَ نَبِيُّ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم إِلَى الْمُشْرِكِينَ وَهُمْ أَلْفٌ وَأَصْحَابُهُ ثَلاَثُمِائَةٍ وَبِضْعَةَ عَشَرَ رَجُلاً فَاسْتَقْبَلَ نَبِيُّ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم الْقِبْلَةَ ثُمَّ مَدَّ يَدَيْهِ وَجَعَلَ يَهْتِفُ بِرَبِّهِ " اللَّهُمَّ أَنْجِزْ لِي مَا وَعَدْتَنِي اللَّهُمَّ آتِنِي مَا وَعَدْتَنِي اللَّهُمَّ إِنْ تُهْلِكْ هَذِهِ الْعِصَابَةَ مِنْ أَهْلِ الإِسْلاَمِ لاَ تُعْبَدُ فِي الأَرْضِ " . فَمَا زَالَ يَهْتِفُ بِرَبِّهِ مَادًّا يَدَيْهِ مُسْتَقْبِلَ الْقِبْلَةِ حَتَّى سَقَطَ رِدَاؤُهُ مِنْ مَنْكِبَيْهِ فَأَتَاهُ أَبُو بَكْرٍ فَأَخَذَ رِدَاءَهُ فَأَلْقَاهُ عَلَى مَنْكِبَيْهِ ثُمَّ الْتَزَمَهُ مِنْ وَرَائِهِ فَقَالَ يَا نَبِيَّ اللَّهِ كَفَاكَ مُنَاشَدَتُكَ رَبَّكَ فَإِنَّهُ سَيُنْجِزُ لَكَ مَا وَعَدَكَ فَأَنْزَلَ اللَّهُ : (إِذْ تَسْتَغِيثُونَ رَبَّكُمْ فَاسْتَجَابَ لَكُمْ أَنِّي مُمِدُّكُمْ بِأَلْفٍ مِنَ الْمَلاَئِكَةِ مُرْدِفِينَ ) فَأَمَدَّهُمُ اللَّهُ بِالْمَلاَئِكَةِ . قَالَ هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ غَرِيبٌ لاَ نَعْرِفُهُ مِنْ حَدِيثِ عُمَرَ إِلاَّ مِنْ حَدِيثِ عِكْرِمَةَ بْنِ عَمَّارٍ عَنْ أَبِي زُمَيْلٍ وَأَبُو زُمَيْلٍ اسْمُهُ سِمَاكٌ الْحَنَفِيُّ وَإِنَّمَا كَانَ هَذَا يَوْمَ بَدْرٍ .
Бизга Муҳаммад ибн Башшор ривоят қилди, бизга Умар ибн Юнус ал-Ямомий ривоят қилди, бизга Икрима ибн Аммор ривоят қилди, бизга Абу Зумайл ривоят қилди, бизга Абдуллаҳ ибн Аббос ривоят қилди, бизга Умар ибн ал-Хаттоб (розияллаҳу анҳу) ривоят қилди, у деди: Аллаҳнинг Набийси (соллаллаҳу алайҳи васаллам) мушрикларга қаради — улар минг киши, саҳобалари эса уч юз ўн нечта киши эди. Аллаҳнинг Набийси (соллаллаҳу алайҳи васаллам) қиблага юзланди, сўнг икки қўлини чўзиб, Роббига нидо қила бошлади: «Эй Аллаҳ! Менга ваъда қилганингни амалга ошир. Эй Аллаҳ! Менга ваъда қилганингни келтир. Эй Аллаҳ! Агар Ислом аҳлидан бўлган бу (кичик) жамоатни ҳалок қилсанг, ер юзида (Сенга) ибодат қилинмайди,» дедилар. У қиблага юзланган ҳолда қўлларини чўзиб, Роббига нидо қилишда давом этди, ҳатто ридоси елкаларидан тушиб кетди. Шунда Абу Бакр унинг олдига келиб, ридосини олиб, елкаларига ёпди, сўнг орқасидан уни қучоқлаб: «Эй Аллаҳнинг Набийси! Роббингга илтижо қилганинг етар, албатта У сенга ваъда қилган нарсасини амалга оширади,» деди. Шунда Аллаҳ: «(Эсланг) Роббингиздан ёрдам сўраганингизда, У сизларга: «Мен сизларга кетма-кет (келадиган) минг малоика билан мадад берувчиман,» деб жавоб берган эди,» (оятини) нозил қилди ва Аллаҳ уларни малоикалар билан мадад қилди. (Анфол сураси, 9) У деди: бу ҳадис ҳасан саҳиҳ ғарибдир, биз уни Умарнинг ҳадиси сифатида фақат Икрима ибн Амморнинг Абу Зумайлдан (ривоятидан) биламиз. Абу Зумайлнинг исми Симок ал-Ҳанафийдир ва бу фақат Бадр кунида бўлган эди.